AMD Athlon (ThunderBird)

Na stranicama ovog časopisa već je nekoliko puta bilo reči o novim AMD procesorima. Ipak, najviše se pričalo o odgovarajućim matičnim pločama, dok o samim procesorima nije pisano detaljnije. Iz tog razloga ovaj tekst je u potpunosti posvećen AMD procesorima i to jačem modelu, Athlon ThunderBirdu.

Priča počinje 1999. godine kada je AMD na tržište izbacio prve modele Athlon procesora koji su koristili K7 jezgro. Startovali su na 500 MHz da bi sa nešto malo modifikovanim K75 jezgrom dogurali do 1 GHz. Međutim, čim je sa 1 GHz Athlonom AMD odneo pobedu u „gigahercnoj trci” AMD je prestao da ubrzava pomenuto K75 jezgro, iako je pre toga najavljivao da ono može i više od toga. Uzrok za ovakvu odluku jeste činjenica da novi, sve brži procesori nisu donosili i proporcionalno poboljšanje performansi, a sve zbog toga što se drugostepeni keš na tim procesorima nije mogao namestiti na više od 350 MHz. Tako je kod poslednjih Athlona on radio na samo 1/3 brzine procesora, a jezgro je ponekad čekalo i do dva takta da bi dobilo potrebne podatke. AMD je srećom na vreme uvideo ovo ograničenje pa je u trenutku izbacivanja poslednjih K7 Athlona skoro u potpunosti završio novo jezgro zvučnog imena ThunderBird.

Poput K75, i jezgro ThunderBird je izrađeno u 0,18-mikronskoj tehnologiji (K7 je proizveden u 0,25 „mikrona”), a broj tranzistora povećao se sa 22 miliona na čitavih 37 miliona. Međutim, mnogo je važniji podatak da najnoviji Athlon (poput onih sa K7 i K75 jezgrom, AMD i procesore sa ThunderBird jezgrom ovako naziva) ima u sebi integrisano i 256 KB drugostepenog keša koji radi na punoj brzini jezgra. Ovo je jedina suštinska razlika, a testovi će pokazati da je veoma značajna. Pored ovoga, sa ThunderBirdom je napušteno i Slot A pakovanje procesora i AMD je u potpunosti prešao na izradu Socket A procesora. I dalje svi AMD-ovi procesori rade sa magistralom od 100 MHz (realno 200 MHz zbog EV6 protokola).

Kada su u pitanju performanse, testiranje smo vršili sa tri trenutno najbrža raspoloživa modela Athlona, na 900 MHz, 1 GHz i 1,1 GHz. Za poređenje je poslužio jedini pravi konkurent, „Intelov” procesor Pentium III Coppermine. Da bi se stekao što bolji uvid u mogućnosti ovih procesora, potrudili smo se da nove Athlone isprobamo u većem broju različitih testova. Nažalost, raspoloživi prostor nam dozvoljava da prikažemo samo nekolicinu najpopularnijih.

Kada se porede procesori na istim ili sličnim frekvencijama, generalno gledano, ThunderBird je u maloj prednosti. Razlike u njegovu korist primećuju se u „matematički nastrojenim” aplikacijama poput 3D Studio MAX-a ili raznih (de)kompresora. Ti programi umeju dobro da iskoriste Athlonovu jedinicu za računanje sa pokretnim zarezom (FPU) koja je superiorna u odnosu na istu na Coppermine procesorima. S druge strane, Athlon malo zaostaje u multimedijalnim aplikacijama, poput igara i programa za obradu bitmap i vektorskih crteža, gde je Pentium III nešto brži. Međutim, stiče se utisak da je ovo pre posledica takta magistrale od 133 MHz, nego samog jezgra. Takođe, treba uzeti u obzir da su neki od ovih programa, poput Adobe Photoshopa, specijalno optimizovani za SSE instrukcije koje poseduju samo „Intelovi” procesori.

Sve u svemu, pomalo nelogično deluje da je navodno ozbiljniji proizvođač „Intel” brži u „neozbiljnim” aplikacijama (igrama), dok je AMD brži u „profesionalnim” aplikacijama koje „cene” sirovu procesorsku snagu.

Nakon uvida u rezultate mnogi će se zapitati zašto Athlona olako proglašavamo boljim procesorom, iako rezultati pokazuju da su samo „tu negde”. Odgovor se krije u ceni, jer ako se ne porede procesori na istoj brzini, već modeli koji jednako koštaju, onda su AMD-ovi modeli uvek u prednosti. Ovo je posebno izraženo na sporijim modelima: recimo, ThunderBird 700 košta kao Celeron na 633 ili P3 na 550. Kod bržih modela razlika u ceni se smanjuje, ali je i dalje na strani AMD-a.

Što se utisaka u radu tiče, napominjemo da nismo imali nikakve probleme. Neobavešteni se pozivaju na nekompatibilnost, nestabilnost i mučan proces podešavanja svega što na sebi nema „Intel inside”, ali sve je to daleko od istine. Tačno je samo da se AMD-ovi procesori u radu greju više od „Intelovih”, te zahtevaju nešto bolje sisteme hlađenja. Ipak, kako cena čak i najboljih ventilatora ne prelazi tri odsto cene celog računara, nešto veće temperature u radu nikako ne bi trebalo da predstavljaju problem. Kad smo već kod zagrevanja, pomenimo da se i Athlon procesori dobro overklokuju (i tada još više greju, naravno). Nažalost, nisu na nivou Durona koji su po tom pitanju šampioni, česti su modeli koje je moguće ubrzati i preko 50 odsto, ali ni Athloni nisu loši. U proseku, moguće ih je naterati da rade na 20 do 30 odsto većoj brzini, što se pokazalo i u našem testu. Modele deklarisane na 900, 1000 i 1100 MHz uspeli smo da nateramo da stabilno rade na 1092, 1212 i 1350 MHz. Svima je napon sa standardnih 1,75 V podignut na 1,85 V.

Na kraju samo možemo da ponovimo zaključak da je AMD svojim najnovijim procesorima napravio odličan potez i naneo težak udarac „Intelu”. Što je najgore, kraj „Intelovih” muka se ni ne nazire. Pentium IV nije doneo ništa novo, čak ga mnogi smatraju korakom unazad, pa ga upoređuju sa Athlonima na 200-300 MHz nižem taktu. Iz „Intela” još nema najava o Coppermineovom nasledniku, a AMD će vrlo brzo na tržište izbaciti procesore sa najnovijim jezgrima Palomino (novi Athlon) i Morgan (novi Duron).

Ipak, verovatno će najpogubnija po „Intel” biti najavljena pojava matičnih ploča sa čipsetom AMD 760MP, koje će Athlonima omogućiti multiprocesorski rad. Ovim čipsetom AMD će udariti i na poslednje „Intelovo” uporište - server računare - gde je „Intel” još uvek neprikosnoven iz prostog razloga što je - jedini.

Što se preporuka tiče, one su u ovom trenutku nesumnjivo na strani AMD-a. U nižoj klasi, Duron serija procesora, sa kojom Celeroni teško da mogu i da se porede, predstavlja logičan izbor za sve igrače i manje zahtevne korisnike, dok Athlon zbog odličnih perfromansi i niže cene predstavlja najbolje rešenje za zahtevne korisnike i profesionalce.