Eric Corley

Pojam „haker” (eng. hacker) u svom izvornom značenju opisuje osobu posvećenu istraživanju mogućnosti kompjutera i njihovoj pozitivnoj primeni u svakodnevnom životu. To se najbolje moze videti iz „Hakerske etike”, koju je prvi put zapisao Stiven Levi, još 1984. godine, u svojoj knjizi „Hakeri, heroji kompjuterske revolucije” (www.echonyc.com/~steven/hackers.html).

No, krajem osamdesetih, paralelno sa porastom broja hakerskih upada u kompjuterske sisteme, popularna štampa počela je sa pogrešnom upotrebom termina haker za osobe koje su činile krivična dela elektronskim putem. Delom zbog postojeće fame o „kompjuterskim bogovima”, koji su jedini imali znanja za „upadanje” u sisteme, a delom zbog nepoznavanja boljeg termina koji bi označio „elektronskog prestupnika”, termin haker ušao je u široku upotrebu.

Slepo sledeći opšte trendove, domaći mediji su prihvatili ovu terminologiju, nazivajući sve i svašta - hakerima i hakovanjem...

U pokušaju da bolje osvetlimo hakersku kulturu, objavljujemo intervju sa Erikom Korlijem, koji je u hakerskim krugovima već više od dvadeset godina poznat pod pseudonimom Emanuel Goldštajn.

Pored hakovanja, Korli se bavi uređivanjem hakerskog magazina „2600” (magazin je dobio ime prema frekvenciji zvuka koga su hakeri emitovali u telefonsku slušalicu kako bi isključili tarifiranje telefonskih poziva) i radio emisije „Off the hook” koja se svakog utorka emituje na njujorškoj radio stanici WBAI (emisija se arhivira u RealAudio i MP3 formatu na adresi www.2600.com/offthehook/). U ovom intervjuu Korli odgovara na pitanja američke TV mreže CNN, a ovom prilikom objavljujemo samo najinteresantnije delove tog razgovora:

Kako definišeš hakovanje?

Jednostavno govoreći, hakovanje se sastoji u neprestanom postavljanju velikog broja pitanja. Kompjuteri su upravo zbog toga idealni za radoznale osobe - oni ti nikada neće reći da ućutiš, bez obzira na broj postavljanih pitanja ili izdatih komandi. No, hakovanje ne mora da bude u vezi isključivo sa kompjuterima. Svaka osoba radoznale prirode, sa izraženim osećajem za avanturu i verom da ima pravo na saznanje i slobodu govora, definitivno poseduje delić hakerskog duha u sebi.

Šta ljude privlači hakovanju?

Ljude su oduvek privlačile avanture i istraživanja, a nikada pre to nije bilo moguće raditi bez napuštanja kućnog okruženja i bez obzira na boju kože, veroispovest, pol ili čak boju glasa.

Na Internetu su svi jednaki, dok se neko ne pokaže kao moron; pa čak i tada svako ima mogućnost da počne od početka. Mislim da je upravo ta mogućnost slobodnog kretanja i komuniciranja ono što najviše privlači ljude hakerskoj kulturi, koja lagano postaje Internet kultura.

Kakvom vrstom hakovanja se baviš?

Oduvek sam se najviše zanimao za telefone i teško da prođe dan a da ne eksperimentišem sa telefonskim sistemom, sistemom glasovne pošte, telefonskim govornicama ili sopstvenim telefonskim aparatom. Oduvek me je fascinirala činjenica da smo samo nekoliko dugmića udaljeni od praktično bilo koga na Planeti i nadam se da nikada neću izgubiti taj osećaj oduševljenja.

Jedna od najfascinantnijih stvari koje sam ikada radio bilo je preusmeravanje poziva unutar telefonske mreže - proces poznat pod nazivom blue-boxing. To danas više nije tako jednostavno raditi, ali zaista je bilo zabavno otkrivati kako je sve povezano - operateri, usluge, države... Takođe, u ne tako davnoj prošlosti uživao sam slušajući različite telefonske signale, u zavisnosti od toga gde bih uputio poziv. Sada je većina signala manje-više standardizovana. Ipak, magija nije nestala, samo je prešla na nove stvari. Sada su tu satelitske tehnologije, nove telefonske mreže i kompjuterske tehnologije za prepoznavanje glasa.

U većini slučajeva nove tehnlogije dizajnirane su upravo od strane ljudi koji su hakovali stare tehnologije. To obično rezultuje većim stepenom sigurnosti novih sistema i uslugama koje bolje služe potrebama ljudi.

Da li postoje legalni ili opravdani oblici hakovanja?

Pogrešno je shvatanje da se hakeri bave nezakonitim delatnostima. Istina je potpuno drugačija. Hakeri su u stalnoj potrazi za znanjem i istinom. Kada se za takve osobe kaže da uvek imaju nešto zlo na umu, onda je takvo shvatanje žalosno svedočanstvo o stanju društva u kojem živimo.

Poneseni svojim idealističkim zanosom i ne mareći za novac, hakeri se uglavnom bave otkrivanjem detalja o pokušajima zataškavanja afera od strane privatnih korporacija i vlada država.

Mi nemamo šta da krijemo i upravo zbog toga smo uvek otvoreni po pitanju stvari kojima se bavimo - bilo na sastancima koje organizujemo na javnim mestima ili u diskusijama na Internet forumima kojima svako može da pristupi i učestvuje bez diskriminacije.

Takodje, sama činjenica hakeri ne igraju „tajnovite igre” čini ih trnom u oku mnogih koji bi želeli da se određene stvari drže van domašaja javnosti. Tajne su, kao takve, sasvim u redu, ali ako je nešto tajna samo zbog toga što neko tvrdi da je tako, onda to baš i nije neka tajna. Hakeri se zalažu za korišćenje jakih algoritama za šifrovanje umesto držanja stvari van domašaja „prolaznika”.

Imajući to u vidu, pomalo čudi da hakere i dalje smatraju glavnom pretnjom za privatnost podataka. Kada bi nam cilj zaista bio da ljudima zagorčamo život, nikada se ne bismo trudili da javno pričamo o načinima za osiguravanje podataka.

S druge strane, postoje faktori koji stalno pokušavaju da ograniče mogućnosti metoda za šifrovanje podataka. Mislim da bi javnost tome trebalo da posveti više pažnje, jer upravo ti faktori predstavljaju glavnu pretnju privatnosti.

A da li treba kazniti osobe koje, recimo, upadaju u sisteme Pentagona?

Prema izjavama iz Pentagona, tajni dokumenti nisu uskladišteni na kompjuterima koji su povezani na Internet. Ako to nije istina voleo bih da neko to dokaže. Inače ne vidim neku značajniju štetu koja bi mogla biti naneta sistemima Pentagona od strane hakerskih upada, pod uslovom da podaci ostanu neoštećeni. Zapamtite, sigurnosna rupa je već bila tu i ako je haker prvi nađe, mnogo je verovatnije da će administratori sistema ubrzo otkriti tu slabost i bolje zaštititi sistem. A priznaćete da je mnogo opasnije ako taj sigurnosni propust prvi otkrije neki pravi kriminalac ili špijun.

Ja sam prvi koji će reći da ljudi koji prave štetu treba da budu kažnjeni, ali nema smisla pominjati teške kazne kao što je zatvor za osobe koje zaista ne predstavljaju pretnju za društvo. U većini slučajeva, hakerski upadi nisu pravljenje štete i vandalizam, što je često prećutkivana činjenica.

Ono što bi javnost trebalo da ima na umu jeste da su hakeri često klinci koji se jednostavno igraju, kao što su to oduvek činili. Očigledno, igračke su se promenile, ali postoje neke stvari za koje deca ne bi trebalo da budu odgovorna. Neki klinac možda i može da pribavi pristup vašem zdravstvenom kartonu ili ličnom adresaru, ali on nije taj koji je te nezaštićene podatke postavio na lako dostupno mesto. Prava opasnost po privatnost dolazi upravo od ljudi koji donose tako nesmotrene odluke.

Koliki procenat hakera deluje destruktivno u odnosu na one čiji su motivi radoznalost i testitanje sopstvenih sposobnosti?

To pitanje pokreće nekoliko tema o kojima imam čvrst stav.

Pre svega, hakovanje je jedino polje gde mediji veruju svakome ko kaže da je haker. Da li biste verovali baš svakome ko kaže da je policajac? Ili lekar? Ili pilot? Oni bi morali da dokažu svoje sposobnosti ili kažu nešto što zaista ima smisla sa onim čime se bave. No, bilo ko može da odšeta do praktično bilo kog medija sa nekom hakerskom pričom, a novinari će objaviti sve što im je rečeno, ponekad čak bez ijednog dokaza.

Upravo zbog toga, svaki put kada se pojavi film kao „Hackers”, deset miliona ljudi sa America On-Line krene da nam šalje e-mail poruke, pitajući kako da i oni postanu hakeri. Odjednom, svaki dvanaestogodišnjak sa tim osećajem postaje haker u očima medija, a time i ostatka društva.

Haker se ne postaje prostim puckanjem prstiju. Smisao hakovanja nije lako dolaženje do odgovora, vođenje besplatnih telefonskih razgovora ili upadanje na tuđe kompjutere. Pravi hakeri osećaju to što rade i ta delatnost ih ispunjava.

Ako ljudi u tvom okruženju misle da samo gubiš vreme, ali ti zapravo voliš to čime se baviš, to te vuče napred i nezaustavljivo napreduješ, veliki deo tebe već je haker. Ali ako si u društvu ljudi koje jedino zanima besplatno telefoniranje, piratski softver ili informacije o rupama u sistemima, verovatno si samo običan oportunista, a moguće i kriminalac.

Iako je tačno da se hakerske sposobnosti mogu iskoristiti za vršenje kriminalnih radnji, jednom kada to uradiš prestaješ da budeš haker i postaješ kriminalac. To zaista nije teško razlučiti.

Za takve ljude hakeri odavno imaju odgovarajuće nazive koji adekvatno definišu to što oni rade. Mi insistiramo da svakoga ko svoje sposobnosti koristi na naprihvatljiv način nazivamo „krakerom” (cracker).

U svakom slučaju, moramo imati na umu da samo zato što neka osoba tvrdi da je „haker”, to apslutno ne znači da ona to i jeste.

Imajući u vidu pojačanu pažnju koje korporacije i vlade daju osiguravanju kompjuterskih sistema, da li hakovanje postaje sve teže?

Čak i kada postoje čvrsti sistemi zaštite, uvek će biti novih sigurnosnih propusta i načina za njihovo iskorišćavanje. Nas je teško umoriti.

Kakva je budućnost hakovanja?

Hakera će biti sve dok bude slobodnog ljudskog duha. Moguće da ćemo voditi teške bitke ako nastave da nas hapse i kažnjavaju zbog istraživanja, ali siguran sam da nas ništa ne može zaustaviti.

Budućnost tehnološkog i društvenog razvoja (ličnih sloboda, privatnosti itd.) zavise od toga kako ćemo odgovoriti izazovima današnjice, a hakeri imaju veoma bitan udeo u tome. Ovo može biti osvit jedne velike ere, ali takođe može biti i početak pravog pakla.