Inspiraciju za temu rubrike „Servis” u ovom broju dobili smo sasvim slučajno. Prilikom redovnih redakcijskih aktivnosti vezanih za igranje sa hardverom desio nam se peh. Naime, Kingstonov HyperX 3K SSD ostao je bez svog SATA konektora. Pošto volimo da smatramo da smo nepogrešivi kada je hardver u pitanju, ovakav razvoj događaja pripisali smo lošem kvalitetu samog konektora koji nije namenjen tako čestom povezivanju i ponovnom "vađenju”, mada smo svesni da je oštećenju u manjoj ili većoj meri doprinela i naša nepažnja. Bilo kako bilo, plastika koja predstavlja sastavni deo SATA konektora ostala je zaglavljena u konektorima napajanja i SATA kabla, a električni vodovi jadnog HyperX-a potpuno ogoljeni (slika gore desno).

Pošto plastika ima za ulogu da konektore čvrsto drži na svom mestu, dalja upotreba SSD-a nije bila moguća jer je kontakt konektora i kablova bio prilično labav i nesiguran, što lako može da dovede do velikih problema, pa i crkavanja uređaja. S obzirom na to da je reč o fizičkom oštećenju, koje ni u kom slučaju ne potpada pod uslove u kojima se priznaje pravo na reklamaciju, i da nam se ovako nešto prvi put dogodilo, rešenje smo pokušali da potražimo na netu. Nakon opsežne pretrage raznih foruma, došli smo do zaključka da lom plastike SATA konektora nije tako redak slučaj kao što smo isprva mislili. Ipak, najviše nas je začudio nedostatak efikasnog i trajnog rešenja. Apsolutno svi saveti na koje smo naišli svodili su se na upotrebu lepka ili toplog silikona kojima se kablovi trajno fiksiraju za sam uređaj. Ne želeći da od tako lepog parčeta hardvera kakav je HyperX pravimo Frankenštajnovo čudovište i isto tako previše samouvereni da bismo se eventualno obratili servisu, rešili smo da u sopstvenoj režiji pokušamo da zamenimo polomljenu plastiku.

Za kanibalizaciju ovog dela iskoristili smo neispravni 2,5-inčni hard-disk koji nam je bio pri ruci. Iako su SATA konektori gotovo identični kod svih uređaja, postoje minorne razlike u samom obliku plastike i načinu na koji je ona fiksirana na štampanu ploču, tako da nam se, posle vizuelne inspekcije nekoliko neispravnih uređaja, ovaj hard učinio kao najpodesniji za planiranu transplantaciju. Prvobitni plan podrazumevao je da plastiku zajedno sa električnim vodovima u potpunosti odlemimo sa štampane ploče i kompletno je zalemimo na HyperX. Ovo ne predstavlja neki naročit poduhvat za ljude kojima je lemilica dobar drugar, ali to ipak ume da bude poprilično „pipav” posao zbog samog broja električnih vodova koji čine SATA i naponski konektor. Do promene plana došlo je već posle prvih par vodova koje smo odlemili sa neispravnog harda, jer je plastika sama od sebe prosto skliznula sa njih (slika dole levo). Pogrešna pretpostavka da su sami vodovi lepkom ili na neki drugi način fiksirani za plastiku navela nas je da pokušamo sa komplikovanijim načinom zamene, ali srećom, čitava operacija postala je znatno jednostavnija. Dovoljno je bilo odlemiti metalne nosače plastike sa štampane ploče i jednostavno je svući sa metalnih vodova.

Nakon uspešnog demontiranja plastike, ostalo nam je da otvorimo HyperX i sa njega skinemo ostatke originalnog konektora. Iako je ovo delovalo kao jednostavan zahvat, prilično smo se pomučili dok smo ga rastavili. Kingston se svojski potrudio da onemogući znatiželjnim vlasnicima zagledanje u unutrašnjost svog uređaja, pa je tako umesto klasičnih ili imbus šrafova upotrebio torex zavrtnje i to ne klasične, nego verziju poznatiju kao torex secure. U odnosu na standardne, torex secure zavrtnji u sredini imaju malu „bradavicu” koja onemogućava upotrebu klasičnih odvijača, već zahteva namenski šrafciger. Srećom, domaće prodavnice elektronske opreme dobro su snabdevene tako da nismo imali poteškoća da nađemo odgovarajući šrafciger pod oznakom T06H. Nakon otvaranja uređaja, usledila je identična procedura odvajanja oštećene plastike koja se svela na odlemljivanje metalnih nosača plastike sa štampane ploče i njeno lagano skidanje preko metalnih vodova.

Zatim je na red došao najteži zadatak, postavljanje nove plastike preko vodova. SATA konektor sačinjen je od sedam, naponski od čak 15 metalnih vodova jedva debljih od lista papira, a tu su i četiri dodatna voda koje sve simultano treba uglaviti u proreze plastičnog konektora. Ako uzmemo u obzir i to da metalni vodovi zbog svoje male debljine imaju tendenciju da se iskrive i od malo jače promaje, jasno je zbog čega ovo može da bude prilično mukotrpan zahvat. Ipak, posle malo truda i upotrebe veoma malog šrafcigera, svaki vod je na kraju pronašao svoje mesto u plastičnom konektoru, nakon čega je preostalo da se on pažljivo navuče do kraja, a njegovi metalni nosači zaleme na štampanu ploču uređaja. Dozvolićemo sebi da budemo neskromni i kažemo kako je na kraju operacije sve izgledalo kao fabričko rešenje, što i nije daleko od istine. Tu je i slika, pa procenite sami.

Nakon sklapanja uređaja i fizičke provere čvrstine priključenih kablova, uređaj je bio spreman za probu. Očekivano, funkcionisao je sasvim normalno, a skidanje kablova nije odavalo utisak da je konektor uopšte i bio menjan. Čitava procedura zapravo spada u lakše zahvate koji ne zahtevaju naročito tehničko znanje i brojan alat, a vlasnicima uređaja kojima se desi slična situacija može da uštedi mnogo živaca, vremena i finansija za kupovinu drugog uređaja.