Matematičar, programer, glavni urednik „Sveta kompjutera”, iPhone fanboy, večni igrač preferansa, entuzijastični biciklista, razuman čovek koji prilagođava svet sebi i pomera granice mogućeg čak i kada moguće nije moguće, već naprosto nemoguće, u razgovoru ponekad direktan i ponekad neprijatan.

Davne 1975. godine, kao učenik IX beogradske gimnazije, uspeo sam da ubedim roditelje da mi kupe digitron HP 25. Dve stvari su mi odmah privukle pažnju. Digitron nije imao znak jednakosti, a imao je taster x=y? Vrlo brzo se moje čuđenje pretvorilo u oduševljenje. Digitron i bez znaka jednakosti koristi RPN notaciju, koju i dan danas koristim u vidu emulatora HP41c na smartfonu. Otkrivanje šta radi taster ’x=y?’ me uvodi u jedan predivan svet, svet programiranja. Taj digitron imao je samo 49 koraka programske memorije. Prosto je neverovatno kakvi sve programi mogu da se napišu koristeći samo 49 koraka. Taj digitron čuvam i dan danas i što je možda najčudnije potpuno je ispravan i radi. Onda su došle studije matematike i novi digitron HP41c. Koštao je više od današnjih kompjutera. Naučio sam mašinsko programiranje da bi kasnije veoma lako pisao programe u asembleru. Prvo za procesor Z80, a kasnije za procesor 6502.

U jesen 1984. godine dobijam poziv iz Politike da zajedno sa nekolicinom kompjuterskih entuzijasta napravimo časopis o kompjuterima. Tako je rođen „Svet kompjutera”. U početku svi saradnici su bili programeri i odlični hardveraši. Mala ali odabrana ekipa, sa mnogo entuzijazma, pravi broj za brojem. Na veliko čuđenje rukovodstva Politike ta novina, koja piše o potpuno za njih nerazumnim stvarima, odlično se prodaje. Časopis je tada, kao i danas, trideset godina kasnije, okupljao mlade ljude, natprosečno inteligentne, željne znanja i što je možda najvažnije, nesebične ljude koji su svoje znanje želeli da prenesu drugima. Pisalo se o nauci, visokoj tehnologiji, računarskim sistemima, a posebno bih naglasio - o video igrama. To je bilo vreme malih kućnih računara, Spektruma i Komodora.

Igre, o kojima se uvek pisalo, bile su odličan put za privlačenje mladih ljudi. „Svet kompjutera” je kupovan radi igara, a onda se čitao i onaj „ozbiljniji deo”. Rađala se znatiželja o tome kako se pišu igre, šta je to programiranje, kako naterati kompjuter da radi ono što mi želimo. Neki od naših stalnih saradnika napisali su odlične igre koje su se prodavale u celom svetu. Tada sam se vrlo aktivno bavio programiranjem. Pisao sam sopstvene programe, a mnogo više vremena trošio analizirajući druge programe, a posebno igre. Igrao sam se dosta i želeo da svaku igru prvi završim do kraja. Taj takmičarski duh je dominirao redakcijom. U igrama ste obično imali 3 ili 5 života. Kada dođete do pred kraj igre, savladavši skoro sve prepreke, a onda izgubite živote, morate sve ispočetka. U redakciji su bili momci koji su bili veštiji od mene u video igrama. Želja da budem bolji i vođen motom „cilj opravdava sredstvo” počeo sam da hakerišem po video igrama i menjam ih. Za razliku od „poštenih” igrača koji igraju sa 3 ili 5 života, ja sam startovao igru sa beskonačno života i prvi je završavao. Nije baš pošteno, ali su u to vreme „poukovi za besmrtnost” bili nešto po čemu je „Svet kompjutera” bio poznat i veoma tražen. Objavili smo oko 1.000 poukova za besmrtnost. Kako u igri biti besmrtan za mene je polako postojao intelektualni izazov. Sve sam se više bavio razbijanjem tuđih programa, skidanjem zaštita za kopiranje sa igara i programa i naravno pisanjem o tome. Da li je to pošteno? Pa i nije, ali to je bio jedini način da se prežive devedesete i sankcije koje su nam tada bile nametnute. Smatrao sam da je podržavanje pirata i skidanje zaštita sa programa moralno ispravno. To je bio jedini način da se spase jedna mlada generacija od haosa i sankcija devedesetih. Klinci su kupovali „Svet kompjutera”, a preskupi programi i igre su im bili dostupni. Tada je, po rečima vlasnika naše najveće agencije za istraživanje tržišta, „Svet kompjutera” dobio imidž „hakerskog magazina”. To me je obradovalo iako većina ljudi i dalje smatra da su hakeri nešto loše. Naprotiv, to su samo obični ljudi, koji koriste izuzetno kompjutersko znanje i veštine kako bi ostvarili neki cilj, a kao što rekoh cilj opravdava sredstvo.

Kroz vreme, „Svet kompjutera” se polako „uozbiljio”. Predstavlja legalne programe i igre, kao i gedžete koji sa nalaze na našem tržištu. Internet uzima primat nad svim oblicima informisanja. Život se polako seli u „oblak”. Procesori postaju sve brži i moćniji, a uređaji u kojima se nalaze sve su manji i prisutniji. Želja moćnih ljudi da budu još moćniji, da se njihove naredbe bezuslovno izvršavaju naslućuje put ka Matrixu. Kompjuteri su do skoro samo sprovodili naše odluke, trenutno smo u procesu zamene uloga i sve češće mi sprovodimo njihove odluke. Ako tražite Morfeusa, nastavite da čitajte „Svet kompjutera”.