Ne baš „štap i kanap”, ali štap i kabl

Dolaskom interneta u naše domove, stvorila se lažna slika o ljudskom otuđivanju. Međutim, naš mali komšiluk dokaz je da tehnologija može i da spaja. Prvo komšijsko umrežavanje praktikovali smo krajem devedesetih godina za vreme jeftine telefonske tarife. Igrali smo Duke Nukem 3D, Red Alert, Fifu i još mnogo toga. Posle ukidanja jednoimpulsnog poziva, počeli smo da razmišljamo o alternativnim načinima povezivanja. Glavna prepreka bila je ta što živimo u naselju i što smo udaljeni i do 100 metara jedni od drugih. Posle dosta razmatranja, odabrali smo žičnu vezu kao način povezivanja. Prvi korak napravljen je 2005. godine kada smo povezali dve susedne kuće. Kupili smo dva najjeftinija sviča i 60 metara UTP kabla i razvukli ga preko improvizovane sajle od štrika i kod bedema poduprli jednim štapom. I mreža je zvanično počela da funkcioniše. Nazvali smo je Wiremore.

Infrastruktura

Sledeći korak, 2006. godine, bilo je povezivanje ostatka komšiluka. Dve kuće koje se nalaze jedna pored druge lako je povezati, ali kako povezati kuće koje se nalaze dijagonalno na raskrsnici? Koristili smo infrastrukturu Telekoma (ionako smo sami platili bandere i kablove). Mogući problem bio je i kvalitet UTP kablova i svičeva. Obični UTP kablovi nisu predviđeni za spoljnu montažu. Obloženi kablovi otporniji su na spoljašnje uslove, ali su i duplo skuplji. Na kraju smo se, ipak, odlučili za najjeftinije kablove, koji su se na kraju ispostavili kao sasvim dovoljni, jer odolevaju već sedam godina. Kao što je bio slučaj s kablovima, tako je bilo i sa svičevima. Kupili smo najjeftinije moguće. Njih smo vremenom zamenili kvalitetnijim, ali su se dobro držali 4-5 godina i bez problema je preko njih ostvarivan maksimalni protok. Proces montaže izgledao je ovako:

Obmotavanje kablova na banderi

1. Izmerili smo dužinu kabla od sviča do sviča. Kod merenja smo vodili računa o svim mogućim uglovima i gubicima, jer smo posle tačnog merenja kabl morali da presečemo;

2. Kabl smo umotali u klupko radi lakšeg omotavanja oko telefonskog kabla;

Razvlačenje prvih kablova

3. Popeli smo se na banderu i krenuli sa obmotavanjem. Gde god smo mogli da dohvatimo, spajali smo naš UTP kabl i telefonskim sa spojnicama.

4. Na drugom kraju, na krovu, druga osoba je dočekala kabel i nastavila s obmotavanjem. Cilj nam je bio da naš kabl što manje slobodno visi, tj. da što više bude pripijen uz telefonski koji ima noseću sajlu.

Centralna bandera sa tri kraka

5. Na kraju smo kabl sproveli po kući do sviča i računara.

Kada smo savladali najtežu barijeru, umrežavanje se nastavilo veoma lako, jer smo se i sami izveštili. Imali smo sreću da je dosta kuća međusobno povezano telefonskim kablom, pa smo izbegli penjanje po banderama. Svaka kuća je dobila po svič, s kojeg je išla veza do sledeće kuće. Mreža se raširila na tri kraka i kablom smo povezali devet kuća u krugu od 500 m².

„Serverska soba” na tavanu

Nedugo zatim mnogi su se zainteresovali za našu mrežu, ali nisu fizički mogli da se povežu. Na najvišu kuću montirali smo prvo jednu, ručno pravljenu, 3D korner antenu, a potom i još jednu omnidirekcionu antenu. Na taj način bežičnim putem smo umrežili još četiri kuće. Krajnji saldo je 13 kuća, 25 korisnika i još gomila bežičnih uređaja (telefoni, tableti).

Hardver

Kada smo uspešno povezali sve računare, na red su došli internet veza, serveri i ruteri. Kako smo krenuli s minimalno ulaganja, tako smo i nastavili. Ruter smo napravili od prastarog Pentium 2 računara. Stavili smo dve LAN i kasnije jednu WiFi karticu. Umesto standardnog hard diska, stavili smo CF karticu preko IDE adaptera. Za ruter OS izabrali smo Mikrotik. Svakoj ozbiljnoj mreži pored rutera potreban je i fajl server. Njega smo sklepali od raznih delova i dugo ga je pokretao Celeron na 450 MHz sa diskom od 160 GB. Vremenom smo ga nadograđivali i danas se u njemu nalazi Pentium 4 sa diskovima ukupnog kapaciteta od 3,5 TB. Serversku sobu smo napravili na tavanu, i u nju svraćamo samo kada se desi neki kvar, što je zaista retkost. Zbog velikih vrućina server smo često selili, i na kraju je završio u hladnijoj garaži.

Internet i softver

Jedno od čvorišta

Kao jedan od glavnih razloga umrežavanja, pored igranja igara, bio je i internet. Krenuli smo sa skromnih 768 Kbit/s preko ADSL-a, da bi smo danas stigli do kablovskog interneta brzine 24 Mbit/s. Cena je od početka ostala ista, 400 dinara po korisniku. Sav višak para stavlja se u kasicu za unapređenje mreže.

Jedan od najvećih strahova kod ljudi koji žele da dele internet, jeste taj kako će im raditi internet u grupi. Sve može lepo da se podesi da radi bez prekida i usporenja uz nekoliko pravila i softverskih podešavanja. Na mreži smo zabranili torrente i ostale P2P klijente. Za tu namenu na serveru smo instalirali utorrent klijent sa webgui daljinskim pristupom. Svi korisnici na listu čekanja stavljaju željene stvari (Linux distribucije i ostale besplatne programe), a preuzimanje se obavlja od dva časa posle ponoći do devet ujutro, kada je najmanje opterećenje. Na taj način rasteretili smo mrežu tokom dana, a tih nekoliko sati noću dovoljno je da se skine sve sa liste čekanja. Mikrotik softver odlično radi balansiranje protoka i, kada su svi na netu, ne primećuje se neko veliko usporenje.

WiFi antena za bežični deo mreže

Za normalno funkcionisanje mreže veoma je bitna komunikacija među korisnicima. Probali smo razna rešenja, ali najbolje se pokazao Network Assistant firme Gracebyte. Objedinjuje pojedinačno i grupno ćaskanje, oglasnu tablu i tablu za crtanje. Za njegovo funkcionisanje nije potreban server i aplikacija prikazuje sve korisnike koji su na vezi.

• • •

Nadamo se da će ovaj tekst razbiti neke zablude o lokalnom umrežavanju i da će podstaći ljude da sami krenu u umrežavanje svog komšiluka. Za sva pitanja možete da nas kontaktirate na: wiremore@futog.com.