1. Game of Toilets

Evo sad ćemo da ogulimo Džoru Mormonta, nanećemo Pavlovićevu mast i sve će ponovo biti u redu... Ovo pišem neposredno posle druge epizode GoT-a, zatupasto razočaran glupom krpom kojom je neko udario njegove kreatore. Čak i da se u S7E03 sve preokrene i cela citadela dobije kugu usled nepoštovanja karantinskih procedura, ne mogu da se otmem bodljikavom osećaju da je serija totalno izgubila ZING i da će se naredne epizode svesti na mamuzanje oštećenog magarca i jahanje glupih zmajeva. Imam utisak da ključni likovi koji su nekada egzistirali u slojevima sada liče na Marvelove statiste programirane u Bejziku: Sersei je mutirani miks Kruele de Vil i Tajvina Lanistera koji cedi kisele fraze i ne misli ni na šta osim na sadizam, Džon Snou, koji ionako nikada ništa nije znao, dosadniji je nego ikada pre, a isto važi i za Tiriona, koji je postao namršteni fiškal od kada je prestao da se brije i da pije. Skromnu nadu polažem u Šandora Klegejna koji verovatno jedini može da unese malo živosti na mračni sever na kojem više nema neponovljivog Remzija Boltona.

Moje zamerke su, naravno, potpuno besmislene u kontekstu eksponencijalno rastuće popularnosti TV senzacije koju više ništa ne može da skine s trona najgledanije i najpiratovanije serije. Čak ni „The Walking Dead”, serija sa verovatno najglupljim dijalozima u istoriji televizije, nikada neće izgubiti svoju milionsku zombifikovanu publiku iako su ključni heroji, Rik pre svega, svedeni na PEZ dispensere jednosložnih izraza poput uuhh, shit, danger i stuff. „Game of Thrones” od početka važi za šou na koji se loži inteligencija, što mu ostavlja mnogo prostora za zatupljivanje jer će se glupi procenat publike još strasnije vezati za nju, ubeđen da je friška naklonost koju oseća dokaz da i oni spadaju u pametne. „Game of Thrones” će imati isti efekat kao knjige Paola Koelja, treš literatura koja obećava egzotiku literarnih akrobacija koja odlično stoji u biblioteci svake estradne pornićarke. Debeli Martine, požuri s knjigama, vidiš šta se dešava kad producentima ponestane stranica...

2. Mansplaining

Onomad mi je dopao neslavan zadatak da omanjem društvancetu (u kojem je bilo dvoje baš ograničenih ljudi) plastično objašnjavam realni razlog zašto žene, po republičkim statistikama, prosečno žive duže od muškaraca. Zato što, za razliku od muškaraca, u većini slučajeva, pre ili kasnije dobiju svoj svemirski brod. Let mi razjasniti... Ultimativni san svakog dečaka jeste Enterprajz/Šeklton/Galaktika kojim će putovati od jedne do druge zvezde, a ultimativni san svake devojčice jeste lutka koja se po broju i uverljivosti funkcija ne razlikuje od žive pufnaste bebe. Niko od nas visokih i dlakavih ex dečaka nije dobio niti će imati svoj brod i putovati svemirom, ali veliki procenat bivših devojčica postale su majke i dobile svoje neponovljive lutke koje plaču i kake kao prave zato što jesu prave. Muškarci su, jednostavno, osuđeni na to da ih profanost života zvekne u slabine i da uvenu gledajući u zvezde, dok se ženske kikoću svesne da nikada neće saznati šta je to kriza srednjih godina.

3. Ubistvo u šumi

Verovali ili ne, PLAYERUNKNOWN’S BATTLEGROUNDS, naslov koji je tek relativno nedavno debitovao u Early Access programu, već je otišao u preko pet miliona primeraka, s tempom prodaje koji se progresivno pojačava. Malo je reći da se radi o senzaciji u najavi koja ima potencijal da pomrsi račune svakom ozbiljnom naslovu na takmičarskoj pucačkoj sceni, pogotovo u sferi turnira i striminga. Ova battle royale pucačina predstavlja goli šuterski sentiment kojem su skinuti svi slojevi pozeraja i nepotrebnih gluposti, po čemu se apsolutno razlikuje od svega drugog na tržištu. Ako je uporedimo s jednim Overwatchom, diznijevski dosadnim, sanitizovanim iskustvom koje vam nacionalni, rasni i rodni diverzit nabija u grlo šipkom od muskete, utvrdićemo da dobroj pucačkoj zabavi nisu potrebni šarena pompa i karikirani stereotipi o krupnim ruskim ženama s energetskim oružjem. Mislim da je ovo leto početak laganog šifta u percepciji i početak kraja dominacije Overwatcha, Battlefielda i sličnih naslova koji operišu po striktnom setu balansiranih pravila. PLAYERUNKNOWN’S BATTLEGROUNDS, neobrijana prostačina koja čuči iza drveta i mumla sebi u bradu: „Ja sam iz Karavukova i zovu me Božom, ko mi priđe, ubošću ga nožom!”, dok vam nišani u glavu, lagano smanjuje brojno stanje fine dece koja ne kapiraju da je u ljubavi i ratu dozvoljeno baš sve.

Miodrag KUZMANOVIĆ