Zvanična sudijska odluka kaže da je najbolja igra za PC na ovogodišnjem Gamescomu Ubisoftov For Honor... Veliki sajam podrazumeva masivne birokratske strukture i nezgrapne formulacije, poput kategorije „best action game” u kojoj je pobedu odneo Battlefield 1. For Honor nije PC ekskluziva niti je predviđeno da se igra uz pomoć miša i tastature na način koji se uobičajeno smatra dominantnim na PC-ju. Konačno, kako mogu da proglase najboljom igru na čiju punu verziju treba sačekati još najmanje pola godine? Formulacija bi bila manje nezgrapna ukoliko bi umesto „najbolja” stajalo „ona koja najviše obećava”, ali to bi onda bilo logično, a logika i veliki sistemi nikad ne idu zajedno...

Ovakve i slične konfliktne misli rojile su se dok je mrežna kartica vredno sisala poslednje bajtove zatvorene alpha verzije For Honora. Nakon kraće instalacije usledio je disklejmer o „alfičnosti” celog iskustva koje očekuje igrača („ne uzmite nam za zlo ako nešto nije kako treba”), serija spleš skrinova, a zatim sam počašćen kvalitetnom animacijom koja me je skladno uvela u svet igre.

Permanentno stanje rata između vikinga, vitezova i samuraja uzrokovano je rascepom sveta koji se dogodio u davnoj prošlosti. Tlo je bukvalno popucalo po šavovima, zamkovi su propali u zemlju i tek neki potočić stidljivo curka između ruiniranih zidina i razrovanih ledina. Za to malo vode na dlanu bore se njih trojica, zaključani u trajnom klešu civilizacija i neoproštenih razlika. Oni znaju samo za zamahe mačem, sekirom i topuzom, a grimase na njihovim licima samo se naslućuju ispod metalnih maski. Sve u svemu, bilo je i glupljih zapleta, a ovaj se makar ne bavi nepotrebnom mistifikacijom i komplikovanjem: tri lika se udaraju zato što se udaraju, što je sasvim u redu za igru koja se bavi udaranjem.

For Honor je single/multiplayer makljačina koja ima jedinstven i solidno zamišljen sistem borbe hladnim oružjem. Ovaj tzv. „Art of Battle” sistem podseća na borbeni modul Dark Souls igara kojem je dodata mogućnost direkcionih napada i blokada. Jednostavan je, vrlo efektan, može se relativno brzo savladati, ali ostavlja dovoljno prostora za individualnu veštinu igrača. Testirao sam ga u tri različita multiplayer moda (1 vs 1, 2 vs 2 i 4 vs 4) koji su mogli da se probaju tokom septembarskog kušanja alfa verzije igre.

For Honor ima 3 frakcije, od kojih svaka ima dve podvrste boraca. Samuraji, recimo, imaju Kensaia i Orochia – prvi se kreće relativno sporo, ali nosi dugački no-dachi mač koji dobacuje najdalje od svih, do drugi ima kratku jednoručnu katanu, ali je brz kao munja. Slična podela postoji i za vitezove i vikinge: obe frakcije imaju po jednog borca s masivnim dvoručnim oružjem i po jednog specijalistu – vikinzi berzerkera s dve jednoručne sekire, vitezovi teškog oklopnika koji nosi štit i mlat (srednjovekovni srpski i dabrobosanski izraz za flail). Bez obzira na klasne specifičnosti, borbeni sistem funkcioniše na isti način: kad „lokujete” protivnika, dobijate mogućnost za napad i odbranu iz tri smera – s leve ili desne strane i odozgo. Stavljanje oružja u neku od tri pozicije za napad istovremeno služi kao blok za protivnikove udarce iz tih pravaca, ali takav blok se može razbiti posebnim udarcem... Kad u borbenu jednačinu dodamo mogućnost bacanja u stranu, utrošak energije koji isisa svaki zamah (stamina funkcioniše isto kao u Dark Souls igrama) i mogućnost za aktiviranje specijalnih poteza i opreme (enrage, granata za oslepljivanje...), dobićemo složen sistem koji nagrađuje veštinu i snalaženje u prostoru. Želim da naglasim da sam alfa verziju igrao sa Xbox One kontrolerom na PC-ju: inicijalno sam pokušao mišem i tastaturom, ali For Honor nema smisla igrati na taj način.

Što se tiče multiplayer modova (single-player nije bio dostupan u alfi), najinteresantniji je 4 vs 4 mod na fazon klasičnog Dominationa, koji je mogao da se igra protiv botova ili živih ljudi. Pored dva tima od po četiri igrača, na terenu su prisutni i „mobovi”, to jest generički vitezovi koji ginu od jednog udarca i služe kao gorivo za nabijanje privremenih nivoa za meč, koji vam otključavaju borbene sposobnosti koje ste unapred definisali. U igri postoji i sistem levelovanja i progresije, kao i skupljanja kozmetičkih dodataka i loot modula za oružje i opremu koje nosite. Iako je oružje definisano u skladu s klasom borca, možete mu modifikovati držalju, sečivo ili glavu (kod buzdovana) dropovima koje dobijate nakon kompletiranih mečeva. Isto važi i za komade oklopa.

Najjači adut igre svakako je grafika: For Honor je jedan od onih naslova čije su vizuelne čari u stanju da preobrate svakog nevernika. Prelepo dizajnirana okruženja ruiniranih zamkova ipak stoje u bledoj senci fenomenalno animiranih modela, urađenih uz pomoć motion capture tehnika kakve još nisu primenjene u bilo kojoj igri. Svaki zamah, skok u stranu, davanje ili primanje udarca animirani su na nezamislivo uverljiv način. Posebno oduševljavaju animacije povođenja, teturanja i inercije nakon zamaka teškim oružjem kad vaš lik ili protivnik ostanu bez daha. For Honor definitivno postavlja standard kvaliteta za akciju u trećem licu u najširem smislu tog pojma.

Punu verziju igre očekujemo 14. februara 2017. godine, što je ujedno nedelja i Dan zaljubljenih. Ne znamo da li Ubisoft ovim datumom želi da evocira uspomenu na čuveni mafijaški masakr ili da zaljubljenima da ideju za poklon originalniju od bombonjere u obliku srca i vikenda za dvoje u wellnes spa centru. Verovatno oboje...

Miodrag KUZMANOVIĆ