FakeFlashTest 1.0.9, Check Flash 1.16, H2testw 1.4, FlashDrive/Card Tester 1.14, RMPrepUSB 2.1

Danas veliki broj ljudi kupuje stvari preko interneta. Razlog za to je vrlo jednostavan - niža cena koja onlajn kupovinu čini mnogo povoljnijom od posete lokalnom dućanu. Ebay, AliExpress i slični servisi su vrlo popularni širom planete i koriste ih stotine miliona ljudi. Zašto bismo mi bili izuzetak?

Dobro, sednemo za računar, unesemo parametre za pretraživanje baze artikala, sortiramo ih onako kako nam odgovara, šta dalje? Prvo treba proveriti da li je trgovac dovoljno pouzdan. Ukoliko je reč o prodavcu čiji je profil star nekoliko godina, koji je ostvario na hiljade transakcija i čiji su kupci ostavili pozitivne impresije, nema razloga da ne pazarite kod njega. Na primer, neku „flešku”. Ako je cena još i upola niža nego kod ostalih trgovaca, eto razloga za zadovoljstvo.

Prolazi nekih mesec dana, poštar vam donosi naručenu robu. Sve lepo i uredno zapakovano. Vi zadovoljno trgovcu postavljate positive feedback i preporučujete ga ostalim mušterijama. Kopirate važne podatke na fleš. Posle toga dolazite na drugi računar gde želite da ih prebacite i imate šta da vidite – vaših podataka nema iako su svi nazivi fajlova i foldera uredno prikazani kao da zaista postoje.

Simptomi

Prva stvar koja kod vas treba da izazove sumnju je cena. Ukoliko je ona znatno niža od ostalih konkurenata na tržištu, vrlo je moguće da nešto nije u redu. Ukoliko ste pazarili jedan takav proizvod, ni slučajno ga nemojte koristiti bez provere stvarnog kapaciteta. Autor ovog teksta je svojevremeno napravio upravo takav kiks zato što se oslonio na visoku reputaciju prodavca koji je imao preko 15.000 transakcija i, naravno, ostao bez fajlova. Sledeća sumnjiva stvar odnosi se na brzine prenosa podataka prilikom kopiranja podataka na uređaje sa lažiranim kapacitetom. Naime, procenjeno vreme kopiranja na takve uređaje trajaće mnogo duže nego kada koristimo „normalne” USB flešiće. Sledeći simptom može da bude vezan za nemogućnost prebacivanja velikih fajlova na fleš. Ukoliko pokušate sa nekim velikim fajlom, vrlo je moguće da će prebacivanje biti prikazano kao trenutno ili će biti prijavljena greška, a može se desiti da računar prikaže nerealno veliko vreme potrebno za prenos podataka. Isto tako, prilikom pokušaja formatiranja jednog takvog uređaja moguće je da ne ide sve kao što ste planirali.

Da biste izbegli potencijalne probleme, najbolje je da se lično uverite u ispravnost vaših uređaja, a za tu namenu će vam koristiti programi koje smo testirali...

FakeFlashTest 1.0.9

Reč je o vrlo malom programu (goo.gl/kudlv2, 42 KB) koji ne zahteva instalaciju. Prilikom startovanja dočekuje nas dijalog prozor koji daje najosnovnije informacije o fleš memoriji, kao i kratak opis glavnih funkcija programa. Tu je i upozorenje da, ukoliko imamo važne podatke na memorijskom nosaču, obavezno uradimo bekap pre testiranja pošto su testovi destruktivne prirode.

Prva stvar koju treba da uradimo je da izaberemo nosač podataka koji želimo da testiramo. Ukoliko je reč o samo jednom priključenom uređaju, program će najčešće da ga prepozna automatski. Ako smo uređaj priključili nakon starta programa, klikom na taster Refresh Drive List ćemo ga prikazati unutar liste uređaja. S desne strane nalazi se taster Quick Size Test (Destructive), koji jasno sugeriše da bi trebalo upravo tu opciju da koristimo za potrebe testiranja. Klikom na njega otpočinje procedura upisivanja podataka u blokovima od 512 kilobajta, a tokom kopiranja dobijamo izveštaj o procentu obavljenog posla, zajedno sa procenom vremena potrebnog za kompletiranje zadatka. Ukoliko za vreme rada primetimo da se brzina upisivanja naglo smanji pri vrednostima većim od 80 procenata, već tada možemo biti sigurni da je reč o uređaju sa lažnim kapacitetom. Odlična stvar koju nudi ovaj program je brzina koja je mnogo veća nego kod ostalih konkurenata. Nedostatak je to da program vrlo često daje nepravilnu procenu realnog kapaciteta uređaja. U konkretnom slučaju je kapacitet procenjen na skoro 20 gigabajta iako je u pitanju bio realni kapacitet od osam gigabajta.

Druga opcija testiranja koju nudi ovaj program se nalazi „ispod” tastera Test Empty Space (Slow) i nije destruktivna ukoliko se radi o ispravnim uređajima. Program upisuje seriju fajlova veličine 200 megabajta pod nazivom FAKETESTnnn.tmp u okviru deklarisanog slobodnog prostora i na taj način proverava realnu veličinu memorijskog medija. Kao što ime sugeriše, reč je o mnogo sporijoj proceduri koja je u našem slučaju trajala preko četiri časa.

Check Flash 1.16

Ovo je vrlo zanimljiv program (goo.gl/SNC8nX, 380 KB), koji je delo Ukrajinskih programera pa, neopravdano, nije dovoljno poznat na Zapadu. Osim funkcije koja je od interesa za ovaj tekst, pomoću njega možemo i da izmerimo brzinu upisivanja i čitanja podataka i da lociramo potencijalno neispravne ćelije fleš memorija (analogno lošim sektorima hard-diskova). Iako je reč o jednostavnoj aplikaciji, interfejs sadrži mnoštvo opcija koje mogu da zbune neiskusnog korisnika, tim pre što program dolazi bez ikakvih naročitih uputstava. Da bismo ispitali realni kapacitet testiranog uređaja, prvo je potrebno da u odeljku Access type izaberemo opciju As physical device (NT-based systems only). Sledeće što moramo da uradimo je da u odeljku Action type izaberemo Write and read test i u okviru njega opciju Full pattern test. U polju Test lenght biramo opciju One full pass, klikćemo na taster Start! i na kraju prihvatamo upozorenje da će podaci biti uništeni. Nakon toga nam preostaje da čekamo do kraja testa koji u zavisnosti od veličine memorijskog medija može trajati dosta dugo.

Već smo prethodno rekli da „fejkovani” uređaji u završnoj fazi testiranja prikazuju znatno manje brzine prenosa, pa procenjeno vreme do završetka operacije može da iznosi i preko deset dana. Međutim, realnu procenu ispravnosti je moguće izvesti već posle četiri-pet časova testiranja. Ukoliko vam se u okviru šematskog prikaza diska pojave kvadratići obojeni žutom bojom, to je znak da postoje greške na nivou logičke organizacije podataka, što znači da je kapacitet lažiran i da možete završiti sa testiranjem. Ukoliko ga, pak, pustite da proceduru dovede do kraja (u našem slučaju je to trajalo bezmalo tri dana), ceo memorijski prostor biće predstavljen crvenim kvadratićima koji označavaju fizičke nepravilnosti.

Kada smo već kod ovog programa, onda da spomenemo kako koristiti njegovu zaista korisnu funkciju provere memorijskih ćelija. U polju Access type biramo As logical drive (NT-based systems only). U polju Action type izabiramo Write and read test i podopciju Small pattern set. Kao i u prethodnom slučaju prihvatamo da se slažemo sa uslovima i čekamo da program završi sa radom. Ukoliko se u okviru polja Log pojave informacije sa greškama, to znači da ne bismo smeli da ga koristimo za smeštanje važnih podataka.

H2testw 1.4

Najpoznatiji i najčešće korišćeni program (goo.gl/TJeecN, 213 KB) za proveru fleš memorija delo je saradnika poznatog nemačkog IT časopisa „c’t Magazin”, što je i razlog zašto je korisnički interfejs po defaultu na nemačkom. Princip provere ispravnosti jednostavan je da jednostavniji ne može da bude. Upisuju se blokovi podataka u neiskorišćeni deo memorijskog prostora i ukoliko je memorijski medij ispravan, neće se desiti ništa loše sa postojećim podacima. Međutim, ukoliko se radi o uređaju sa lažiranim kapacitetom, podaci će biti uništeni. Pošto mi polazimo od pretpostavke da kapacitet testiranog medijuma nije realan, najbolje je da sve bitne fajlove sačuvate na sigurnom.

Rad sa programom je vrlo jednostavan. Izaberemo veličinu memorijskog prostora za testiranje (čitav medij ili proizvoljnu vrednost), kliknemo na taster Write + Verify i to bi bilo to. Ukoliko je vaša fleš memorija deklarisana na neku manji kapacitet (2, 4 ,8 ili 16 gigabajta), testiranje celog memorijskog prostora je logičan izbor. Međutim, ako se radi o sumnjivoj „fleški” koja ima deklarisani kapacitet od 32 ili više gigabajta, onda je zbog uštede vremena pri testiranju bolje postaviti deklarisanu veličinu medija deljenu sa dva, pošto je to minimalno uvećanje prostora koju koriste falsifikatori, a najčešće se radi o uvećanju kapaciteta od četiri ili osam puta. Posle toga se naoružavamo strpljenjem i čekamo da program završi svoj posao. U našem slučaju, zapisivanje podataka je trajalo nešto preko pet časova, dok je na verifikaciju zapisanog sadržaja potrošeno dodatnih dva časa i 12 minuta. Na kraju dobijamo izveštaj koji nam jasno govori koje su krajnje granice stvarnog kapaciteta testiranog medijuma, koliko iznosi veličina lažiranog memorijskog prostora i kolike su njegove srednje brzine čitanja i pisanja podataka.

Flash Drive/Card Tester 1.14

Jedan dosta nepoznat proizvod (vconsole.com/download, 540 KB) dolazi nam iz američke kompanije koja se prvenstveno bavi masovnom multiplikacijom sadržaja na nosače sa fleš memorijom. I ovde imamo relativno jednostavan interfejs. U odgovarajućem polju biramo medij za testiranje, zatim biramo tip testiranja koji može biti Read, Write ili Write, read and compare. Mi biramo ovu poslednju stavku i klikćemo na taster Start test.

Najveći deo korisničkog interfejsa zauzima polje gde se upisuju podaci o trenutnim aktivnostima programa. Ispod tog polja nalaze se informacije o brzini prenosa podataka, procentu obavljenog posla, kao i podaci o proteklom vremenu i proceni vremena do završetka operacije. Memorijski prostor uređaja je simbolički predstavljen u vidu linije progresa koja sadrži stotinu ćelija od kojih, po ideji, svaka predstavlja jedan procenat deklarisane veličine memorije. Kao kod ostalih prikazanih programa, testiranje je višečasovna procedura koja se odvija u kombinovanim ciklusima pisanja, čitanja i verifikacije podataka. Dobra stvar je to što su autori programa rešili da te operacije rade u manjim segmentima, umesto da se svaki pojedinačni test obavlja na celom deklarisanom memorijskom kapacitetu. Tako ćemo u slučaju da testiramo fleš memoriju lažiranog kapaciteta dobiti poruke o greškama čim verifikacija podataka vrati pogrešan rezultat. Svaki bajt pogrešnog rezultata zapisuje se u dnevnik, tako da testiranje medija sa 50 gigabajta nepostojećih podataka može da traje čitavu večnost. Ukoliko se na indikatoru sumnjive memorije pojavi boja različita od zelene i ukoliko log počne da se puni stavkama u kojima je vraćena vrednost nula, dalje testiranje gubi smisao i možete ga slobodno prekinuti. Slično opisanom programu Check Flash, i ovde možemo vršiti proveru potencijalno neispravnih ćelija fleš memorije.

RMPrepUSB 2.1

O ovom programu (rmprepusb.com/documents/release-2-0, 7,96 MB) pisali smo u SK 09/2014 kada je tema bila pravljenje butabilnih fleš medijuma. Tada smo rekli (a i sada ponavljamo) da je reč o moćnom parčetu softvera koji može da bude od velike pomoći u specifičnim situacijama. Iako mu to nije primarna namena, RMPrepUSB može odlično da posluži za detekciju fleš medija sa lažiranim kapacitetom. Ukoliko vidite da je vaš korisnički interfejs na nepoznatom jeziku, možete da ga promenite preko menija u gornjem desnom uglu prozora. Rad na otkrivanju lažiranih „fleški” je neočekivano jednostavan. Sa spiska diskova biramo onaj koji želimo da testiramo i klikćemo na taster Quick Size Test. Ukoliko je u pitanju medij većeg kapaciteta, program će vas o tome obavestiti, pošto će cela operacija potrajati relativno dugo. Nakon toga se otvara prozor sa komandnim promptom koga prati informacija da je testiranje destruktivnog karaktera i traži se potvrda za nastavak operacije. Tok procesa može da se prati u okviru prozora komandnog prompta. Nakon završetka testiranja (u našem slučaju trajalo nepunih 40 minuta), dobijamo izveštaj koji u slučaju greške pokazuje početak i kraj sektora sa oštećenom ili nepostojećom memorijom. Indikativno je to da je kapacitet određen testom dvostruko veći od realnog.

• • •

U ovom pregledu smo predstavili najkvalitetnije naslove za testiranje fleš memorija. Izbor programa najviše zavisi od toga da li vam je važno samo da utvrdite da li je kapacitet medija lažiran ili vam je potrebno da što tačnije odredite stvarnu veličinu. Po pravilu, brzina rada i preciznost merenja kapaciteta su u obrnuto proporcionalnom odnosu. Nakon određivanja kapaciteta, sledeći korak koji bi trebalo da obavite je kreiranje particije koja će približno odgovarati stvarnoj veličini medijma. Još bolje je da vašem uređaju vratite njegov stvarni kapacitet. Kako se to radi, pisaćemo u jednom od narednih brojeva.

Igor S. RUŽIĆ