Roboti među malinama

Cela priča o vrlo jeftinim računarima minijaturnih dimenzija započela je oko 2005. godine kada se pojavio simpatični uređaj pod nazivom Arduino. Njegova osnovna namena je bila da posluži kao „mozak” projekata po principu „uradi sam” iz oblasti elektronike. Zbog niske cene i otvorene arhitekture, Arduino je vrlo brzo zaslužio velike simpatije hobista i onih koji su savladavali osnove elektronike i robotike. Iako je za funkcije koje obavlja Arduino više nego dovoljan, njegov glavni minus, sa tačke gledišta korisnika desktop računara, odnosi se na nedostatak video interfejsa, kao i na nedovoljno veliku procesorsku snagu. Doduše, postoje ARM, pa i x86 varijante Arduino platforme (minijaturni Intel Galileo), ali je u najvećem broju slučajeva srce uređaja neki od poznatih mikrokontrolera proizvođača AtMel (AVR, megaAVR, XMEGA i AVR32). Inspirisan uspehom koji je postigao Arduino, početkom 2012. godine na tržištu se stidljivo pojavljuje Raspberry Pi (prva serija je brojala tek 10.000 komada, da bi se do sada prodalo šest miliona!). Izvesno je da će Raspberry Pi postati najprodavaniji britanski mikroračunar svih vremena i da će sa trona skinuti Amstrad PCW (kod nas ne baš popularni računar sa glavnom funkcijom štampanja teksta) koji je u periodu od 1985. do 1997. godine prodat u 8 miliona primeraka.

Priča o Odroid računarima kreće skoro u isto vreme kada i priča o prvom modelu Raspberry Pi. Južnokorejska firma Hardkernel izlazi na tržište sa modelima U2 i X2 koji su po snazi višestruko nadmašivali „malinu”, ali su bili i osetno skuplji od modela Pi B pa je izostao zasluženi uspeh. Videvši ogroman uspeh konkurenata, južnokorejci su inteligentno shvatili da je njihova šansa u prodaji malih, ali dovoljno moćnih računara sličnih modelu Raspberry Pi. Tako se, negde krajem 2014. godine, na tržištu pojavljuje model Odroid C1 koji je po istoj ceni (35 USD) nudio znatno bolje performanse. U pitanju je računar sa četvorojezgarnim Amlogic S805 ARM Cortex-A5 procesorom (arhitektura ARMv7) na 1,5 GHz i 1 GB DDR3 memorije na 700 MHz. Iako je ARM Cortex-A5 jezgro namenjeno za entry-level klasu uređaja, kao što su svakojaki set-top-boksovi, plejeri, tableti i telefoni, reč je o platformi koja nudi sasvim pristojnu procesorsku snagu. S obzirom na to da ova arhitektura obrađuje 1,57 instrukcija po mikroprocesorskom taktu, sa frekvencijom od 1,5GHz dolazimo da rezultata od 2355 MIPS (miliona instrukcija u sekundi) po jezgru ili teorijskih 9420 MIPS za procesor. Amlogic S805 ima po 32 kilobajta ugrađene memorije za instrukcije i podatke u svakom svom jezgru i 512 kilobajta L2 keša za sva jezgra zajedno. Za grafiku je zadužen, sa tableta dobro poznati, dvojezgarni ARM Mali-450 MP2 GPU koji ima podršku za hardversko dekodiranje Full HD videa, kao i podršku za sve glavne audio-video formate. Osim toga, podržava rad po OpenGL ES 2.0/1.1 i OpenVG 1.1 standardima. Brzina grafičkog jezgra se kreće oko 1200 Mpiksela/sekundi i 132 Mpoligona/sekundi. Nije neka grafička munja, ali može da posluži.

Zaista dobra stvar kod C1(+) je postojanje Gigabit Ethernet kontrolera, što ga kvalifikuje za ulogu malog i jeftinog servera na lokalnoj mreži. Da stvar bude još lepša, uređaj ima podršku za eMMC memorijske kartice koje su bar dvostruko brže od najbržih mikro SD kartica. Jedino je problem što su te vrste memorija dosta skupe i modul od 16 gigabajta košta koliko i sam uređaj. Međutim, upotreba neke brže mikro SD kartice može učiniti rad sa računarom sasvim prihvatljivim. Kada smo već kod mikro SD kartica, treba reći da je C1+ jako probirljiv po tom pitanju. Zahteva korišćenje kartica iz klase 10, ali će proći i po koja sa klasom 8. Nemojte se iznenaditi ako uređaj odbije da prepozna vašu karticu iz samo njemu poznatih razloga. Po specifikaciji su podržane brze kartice standarda UHS-1, ali jedan deo njih odbija da radi u tom režimu. Neke rade kako treba, ali nakon restarta računara ne podižu sistem, pa je potrebno uređaj isključiti iz struje i ponovo ga uključiti. Najsigurnijim izborom se smatraju mikro SD kartice Sandisk Extreme koje nude odlične performanse, ali baš i nisu jeftine.

Odroid C1+ ima solidne mogućnosti za priključivanje perifernih uređaja. Ima četiri USB 2.0 priključka i peti sa konektorom USB OTG. Tu su još IC risiver i serijski UART port, ali i 40-pinski GPIO port kompatibilan sa Raspberry Pi, tako da možete implementirati veliki deo hardverskih projekata koji se oslanjaju na WiringPi biblioteku napisanu za „maline”. Jedina razlika u odnosu na GPIO kod Pi modela odnosi se na pinove 37, 38 i 40 koji su ovde upotrebljeni kao ADC ulaz. Monitor se kod modela C1 priključuje na microHDMI priključak, dok je kod modela C1+ u pitanju standardni HDMI. Ostale dve razlike odnose se na postojanje pasivnog hladnjaka i audio konektora kod modela C1+. Na sajtu proizvođača možete naći veći broj hardverskih dodataka uključujući kućišta, RTC bateriju i strujne adaptere. Komplet uređaja, kućišta i baterije će vas izaći ukupno 45 dolara. Za rad je potrebno napajanje 5V/2A (konektor kao kod Android uređaja), dok je potrošnja 2-10 W u zavisnosti od opterećenja i količine priključenih periferija.

Odroid računari su napravljeni da podržavaju kako Linux tako i Android OS. Zvanično postoji podrška za Lubuntu 14.04 (lagani LXDE grafički interfejs) i Android 4.4.2, ali je neoficijalno podržano preko deset drugih distribucija. Udobnost rada dosta zavisi od brzine mikro SD kartice, što naročito važi za Linux. Lubuntu distribucija zahteva karticu od osam gigabajta, ali je za komotan rad preporučljivo da imate 16 gigabajta. Za Android će biti dovoljno i četiri. Odroid C1 se pojavio par meseci pre Raspberry Pi 2 i još uvek nudi bolje performanse po istoj ceni. U raznim testovima C1+ je brži od Pi 2 za 20-70%, dok je u realnom radu razlika oko 30%. Treba napomenuti da postoji prilično aktivna zajednica korisnika Odroid računara, tako da ćete uvek moći dobiti odgovor na eventualne nejasnoće i probleme, što je od velike važnosti za uređaje ovakvog tipa.

Igor S. RUŽIĆ