Nepunih godinu dana od premijere, projekat transformacije jedne od adiktivnijih multiplayer co-op pucačina u formu interaktivne avanture uspešno je priveden kraju. Kompletna sezona Tales from the Borderlandsa sada broji standardnih i kompletiranih pet epizoda, uz neizvesnu dalju sudbinu serijala u smislu nekih budućih sezona, iako finale igre u velikoj meri sugeriše otvorenu mogućnost za tako nešto.

Po pitanju strukture i mehanike igranja u odnosu na prvu epizodu koju opisasmo još onomad (SK 1/2015), ostatak paketa ne donosi nikakve izmene ili unapređenja. Igrač i dalje na smenu vodi nevoljni duo koji čine lakomi Hiperionski birokrata Ris, odnosno lopuža/prevarantkinja Fiona, koji će, u društvu svoje živopisne i proširene ekipe vernih pratilaca, pokušati da lociraju ultimativni vault nad vaultovima, naizgled sakriven negde u pustopoljanama Pandore. Sa stanovišta zapleta, ostatak priče krasi nekoliko bitnih momenata koji doprinose specifičnoj atmosferi igre, i koji će vas pratiti do samog kraja.

Ovo se, pre svega, odnosi na hologramsku projekciju Handsome Jacka, negativca iz drugog Borderlandsa, koji obitava u Risovim moždanim implantima, sporadično upravlja bioničkom rukom svog domaćina i upada u razgovore forsirajući svoje lične agende, stvarajući očekivanu, toplo-hladnu vezu sa pomenutim glavnim junakom. Osim njega, do kraja priče igrači će otkriti i identitet misterioznog stranca koji zarobljava i sprovodi glavne aktere, dok mu oni kroz flešbekove opisuje prošle događaje, tu je i susret sa mafijaškom šeficom Valori i njenom armijom plaćenika, poseta nekolicini napuštenih baza i kompleksa omražene Atlas korporacije, kao i jedan od hajlajtova cele sezone, u vidu odlaska (i eksplozivnog povratka) sa Hiperionske baze, smeštene na obližnjem Pandorinom mesecu. Scenarističke bravure i obilje vrcavog humora po kojem je prva epizoda ostala upamćena se podrazumevaju, i ponovo sijaju punim sjajem, stvarajući neodoljivu atmosferu i štimung prašnjavog tehno-vesterna, prožet uspelim cinizmom i još uspelijim crnih humorom.

Minimalno učešće igrača i dalje je ograničeno na povremene odabire u dijaloškim opcijama, kao i sporadične momente u kojima slobodno upravljate i samim likovima, bez puno ambicija da se razbije već ustaljena i poznata forma interaktivne slikovnice gde većinu događaja igrač „proživljava” na vrlo pasivan način. Famozno i izvikano donošenje „odluka” od kojih zavisi dalji tok radnje, nakon potencijala koji smo videli u prvoj epizodi, i dalje ostavlja utisak ukrasa i marketinškog trika. Igra se odvija na prilično predefinisan način, dozvoljavajući tek manje razlike u načinu na koji će likovi reagovati jedni na druge (kako kroz dijaloge tako i kroz postupke), dok će bitniji delovi radnje i dalje ići svojim tokom, ne dozvoljavajući bilo kakva odstupanja (bez obzira na to što ćete donositi naizgled isključive ili dijametralno suprotne odluke). Jedino gde se ceo koncept „razgranate” radnje donekle ima efekta je samo finale igre, gde će vaši do tada izabrani postupci odrediti koji likovi će vam biti dostupni pred okršaj sa ultimativnim bossom na kraju.

Nedostaci i stvari koje smo i ranije kritikovali (i koje su karatkeristične za praktično sve Telltaleove epizodne serijale) su i dalje tu, i znaju zdravo da živciraju, pogotovu ako igri priđete u karakterističnom „obično ne igram Tales from the Borderlands, ali kada to činim, odigram svih pet epizoda u dva dana...” stilu. Najveću zamerku ponovo upućujemo ograničenom vremenu za koje je potrebno da odreagujete (ili ne odreagujete) tokom dijaloga, jer likovi neće stići ni da završe svoje rečenice, a vama će već biti odbrojana polovina vremena za odgovor (koje, iz tog razloga, morate da čitate unapred, paralelno sa onime što izgovaraju sagovornici). Druga zamerka odnosi se na sporadične momente kada je potrebno da brzo odreagujete kombinacijom tastera ili poteza miša, jer često dolaze nakon puno pasivnih intervala kada ste udubljeni u verbalnu interakciju između likova. Ne baš uspela je i dizajnerska odluka da ne postoji bilo kakva logička, scenaristička, vizuelna, geografska ili bilo kakva druga distinkcija na prelazu između samih epizoda. Naprotiv, njihovi krajevi se često završavaju brutalnim cliffhangerima usred bitnih događaja, da bi već sledeća epizoda krenula od tačnog mesta gde se prethodna završila.

Na svu sreću, pored pomenutih kvaliteta po pitanju scenarija, fantastične glasovne glume, izvrsne ambijentalne muzike i maksimuma koji ograničena grafika i animacija likova mogu da izvuku, ovo je anulirano i kroz nekoliko nezaboravnih, zabavnih momenata i „set-pisova”. Mad Maxolika jurnjava u areni iz finala prve epizode (spomenuta u inicijalnom opisu), bežanija od probuđenog Rakk Hive mastodonta, fajt u napuštenoj Atlas bazi, potera sa Valorinim goonsima, let na Hiperion (sa iščašeno-emotivnom scenom žrtvovanja), urnebesni „vatreni” okršaj na glavnom trgu Hiperionske baze i ostalo, krunisani su pomenutim, spektalularnim boss-fajtom na kraju igre, uz mnogo omažiranja i parodiranja „Moćnih Rendžera” i „Godzila” filmova.

Ako ste odigrali bilo koju epizodu bilo koje ranije Telltaleove igre, Tales from the Borderlands ne donosi nikakva iznenađenja po pitanju onoga što vas očekuje. Pomenuti propusti i loše dizajnerske odluke se daju istrpeti kada se uporede sa narativno-kreativnim kvalitetima, uz ekipu sa koca i konopca skupljenih likova koji se lako uvlače pod kožu, i prirastaju srcu. Ovo naročito važi za sam kraj i glavnu poruku priče o važnosti drugarstva, koja i te kako ima smisla i šarma u kontekstu cele sezone i, naročito, konkretnog lika koji će i svoje kompanjone i igrača za monitorom naučiti ovu važnu lekciju.

Aleksandar DINIĆ