Na pragu aktuelnog milenijuma, u vreme kada su na ono malo popularnih web sajtova počele stizati korisnicima nezvane gošće u obliku iskačućih (pop-up) oglasa, rođena je mržnja prema ovom, krajnje agresivnom načinu reklamiranja svega. Da, svega!

Izgovori popularnih (a suštinski besplatnih za konzumaciju) virtuelnih mesta okupljanja su bili horski. Održavanje sajta je bilo skupo i jedini način da se postojanje održi jeste izdavanje virtuelnog prostora trećim licima, radi oglašavanja. Šta su oni stavljali na ta zakupljena mesta, nije bio preveliki predmet debate. Cenila se novčanica koja kaplje... svakog meseca. Tu negde, između izgovora i lakrdije, nemoći prosečnih korisnika i bahatosti najjačih sajtova, pojavila se klasa softverskih minijatura, sa jednom i samo jednom svrhom – blokiranja prikaza oglasa.

I baš tu, u toj igri zajednice protiv ljute britve oglasa koji za pažnjom vape, i oglašivači i sajtovi morali su da ulože dodatan napor (sami tim i sredstva) u proces kojim će doskočiti korisničkoj rulji. Da se razumemo, oglasi na webu su sve osim slika ili animiranih slika. Oni su u suštini softver, namenjen svakojakim aktivnostima u cilju saznavanja nekog korisnog podatka o korisniku, njegovoj ili njenoj percepciji proizvoda ili usluge koja se reklamira. Ček, ček! Oni su softver? Oni skupljaju naše podatke? Prvo i prvo, oni ne samo da to rade – već to rade bez vašeg znanja i bez vašeg pristanka.

Stvari se pojačavaju kada u igru pustimo i prenosne uređaje. Otkako su se mobilni preglednici web sadržaja počeli pojavljivati kao dominantni u borbi za virtuelni vazduh, brže-bolje su proizvođači softvera za nasilno reklamiranje (prim. aut.) svoje Oko usmerili ka Srednjoj Zemlji i hobitima, patuljcima i goblinima među pametnim telefonima i divovima među tabličnim računarima. Pokoji zureći pogled pokušao je da prodre i u carstvo Vilenjaka iz doline Apple u koje, zbog magije koju je čarobnjak visokoga reda Stiv SirijskiSin Džobs primenio, retko koji mordorski pogled koji ne plati dovoljno može provirit’.

Pre nekoliko meseci, jedan fantastičan oblik nasilništva je primećen na mobilnom telefonu mog poznanika. U telefon mu se, doslovce, naselila aplikacija koja iskače u (naizgled) nasumičnim trenucima, blokirajući ekran prilikom čitanja sajtova, mejlova, obavljanja poziva i svih drugih aktivnosti koje prosečan korisnik pametnog telefona dnevno sprovodi. Poruka je na agresivnome parčetu softvera bila jasna – „Vaš telefon je u opasnosti. Pozovite xxx-xxx-xxx i saznajte kako da svoj uređaj zaštitite”. Naznačeni broj telefona ličio je na standardnu zemaljsku liniju. Poznanik je pozvao telefon i nakon par trenutaka, javila se gospođa sa ne tako dobrim poznavanjem srpskog jezika. Govorila je ona srpski, ali nekako iskrivljeno, kao da je poslednjih dvadesetak godina provela u nekoj nemačkoj pokrajini, čuvajući koze i ispijajući dobro nemačko, isključivo pšenično, pivo. Poznaniku nije bilo potrebno mnogo da sazna da se radi o „Međunarodnom centru za sigurnost podataka” koji će vam objasniti da ukoliko uplatite određeni iznos na njihov račun, vaš uređaj dobija zaštitu u vidu jednogodišnje potvrde da vam se sporna poruka, koja ukazuje na propuste u sigurnosti, neće pojavljivati! Klasična iznuda! Da je ovo holivudski film, ulogu poznanika bi glumio isključivo Lijam Nison i preko telefona bi izvesnom Marku iz Tropoje (odnosno gospođi Mariji iz Međunarodnog centra za bla, bla, bla) ponovio onu epohalnu rečenicu o pronalasku i ubistvu.

Jednostavni data wipe nije pomogao. Nasilnički nastrojeno parče softvera, distribuirano putem jedne u moru aplikacija sa pripadajuće prodavnice, uvuklo se u pore telefona, bez ijednog znaka spremnosti da iz njega izađe bez borbe. Koliko bi prosečnih korisnika bilo u stanju da se izbori sa ovom napasti? Koliko njih bi uplatilo i kupilo jednogodišnji mir, samo da bi nakon istog perioda, dobili poruku o obnovi članstva? Osećam moralnu obavezu za obaveštavanjem velike populacije penzionera, koji nemaju tu naviku da kupe „Svet kompjutera” i saznaju ponešto o svetu koji nas zapljuskuje sa Zapada i Istoka, iako unapred znam da će moje trabunjanje o nasilnicima sa ekrana njihovim ušima prijati koliko i neudoban jastuk. Ukoliko ste u mogućnosti da pokojem pripadniku ove populacije (i drugih, po prirodi sličnih) skrenete pažnju da ne klikću raznorazne sličice na telefonu, mnogo biste pomogli i sebi i drugima koji često bivaju pozivani da „očiste” uređaj od nemani.

Ako li, pak, smatrate da je ovo odlična poslovna prilika, za vas imam jedan besplatni savet. Napravite ekipu Isterivača nasilničkih reklamnih nemani i u ritualnom „data wipe + format” poduhvatu restaurirajte unesrećenima svežinu prenosnih uređaja. Dobro to naplatite. Bolje vi nego gospođa Marija iz Međunarodnog bla, bla, bla...

Momir ĐEKIĆ