Tradiciju poslovično blasfemičnih prezentacija, poput predstavljanja pametnih telefona u časopisu koji bi, navodno, trebalo da se bavi isključivo kompjuterima (o prikazima aktuelnih filmskih hitova ili, daleko bilo, „igara na tabli” da i ne govorimo), u ovom broju nastavljamo opisivanjem Escape the Room iskustva. Retkima koji zastupaju teoriju po kojoj telefoni nisu kompjuteri lako je dokazati da mnogi od tih istih telefona ispod haube „pakuju” gvožđuriju koja bi, osramoćenu, u ugao poslala četvrtinu aktuelnih srpskih desktop konfiguracija. Filmovi današnjice nikada nisu bili bogatiji kompjuterski generisanim efektima, pa kada već ne pišemo dovoljno o programima za 3D modelovanje i rendering, možemo se barem osvrnuti na produkte svih tih impresivno-čarobnih algoritama za simulaciju običnog zraka svetlosti... O igrama na tabli ne treba trošiti previše reči, jer je svaki igrač RPG igara dobro upoznat sa vezom između stonih igara i omiljenog mu žanra.

Escape the Room igrarije su pokušaj da se svet avantura prebaci u realno okruženje. Teorijski, avanture su jedan od retkih igračkih žanrova koje (do sada) nisu imale tu privilegiju. Svaki junior, ljubitelj trka koji bi osetio svrab ispod noktiju i zov brzinske groznice, ili potrebu da iz prve ruke oseti miris asfalta, mogao je da ode do najbliže karting staze i oproba se u nespretnom tociljanju niz krivine koje bi kasnije, pred društvom, nazivao „driftingom” (ovde uključujemo i autora teksta, čija je kilaža efektivno uticala na mnoge drifting-majstorije na stazi, namerne ili nenamerne). Za sve ljubitelje FPS igara, paintball je tu da proveri jesu li refleksi iz dnevne sobe, programirani na milimetarsko pomeranje miša u levu ili desnu stranu, dorasli situaciji na terenu. Čak i za real-time strategije postoji pandan u realnom svetu... Možda ne u nama tako bliskom (i dostupnom) okruženju, ali simuliranje grandioznih sukoba kao što su oni između američkog Severa i Juga, ili Napoleonovih bitaka, nisu ništa novo. Ako ste ikada želeli da jurišate poput zerglinga na teransku bazu, popijete metak i uginete u velikom stilu (uz piruetu koja bi se završila u pravom blatu), možda bi se ove simulacije pokazale kao prava stvar (ili makar kao adekvatna zamena za „kiš-kiš” okršaje iz detinjstva). Avanture, primarni izbor introvertnih vukova samotnjaka, nikada nismo mogli da praktikujemo u realnosti (osim ako niste imali gomilu imaginarnih drugara zbog kojih vas je okolina čudno gledala)... Sve do sada.

Escape the Room groznica iznenađujuće brzo je stigla u Srbiju. Oni koji prate seriju „The Big Bang Theory” možda će se prisetiti epizode pod nazivom „Intimacy Acceleration”, kada Radžova devojka Emili predlaže društvu da odu do jedne od ovih soba. „Šta je to Escape the Room”, upitaće Lenard, na šta mu Emili objašnjava da je u pitanju neka vrsta interaktivnog iskustva u kome će se simulirati poseta laboratoriji ludog naučnika u kojoj je nešto krenulo po zlu, pa se naučnik pretvorio u zombija. Uspešnim rešavanjem zagonetki stiče se pravo da se vrata famozne laboratorije otključaju, za šta imate vremena od samo jednog sata. Naravno, Lenard i njegov tim su uspeli da zagonetke sažvaću za nepunih šest minuta, što se i dalo očekivati od grupe akademski potkovanih geekova, glavnih junaka ove serije. Ali šta se dogodilo sa ekipom „Sveta kompjutera” kad su se našli u sličnom okruženju...? Ipak su u pitanju prekaljeni veterani nebrojenih Mystolikih ratova, koji u glavi drže prvih dve hiljade petsto osamnaest decimala broja Pi, a u rančevima (za svaki slučaj) pajser, konopac i fenjer. Hoće li uspeti da prvu (od nekoliko predstavljenih) soba „pretumbaju” za tako kratko vreme...? Naravno da neće. Štaviše...

Navalentno-entuzijastičnim uletom u prvu sobu, ekipa je uspela da se razmili na sve strane, pokuša da njuškanje započne na dvadeset različitih mesta istovremeno (iako nas je u ekipi bilo samo četvoro), i efektivno razbije bilo kakav vid kolaboracije koji bi nas do rešenja doveo mnogo, mnogo, ranije. Malopređašnja opaska o avanturama kao o vidu zabave za „vukove samotnjake” pokazuje se kao tačna i na žalost, uzima danak u dragocenim minutima. Sigurni smo da bi individualno rešavanje sobe svakog od članova tima rezultiralo puno manjim vremenom potrebnim da se dođe do rešenja (i izlaska iz sobe), ali gde bi tu bila zabava? Raspetljavanje (nekada rudimentarnih, a nekada stvarno zakukuljenih) zagonetki i razbijanje glave dešifrovanjem šifrostatično zašifrovanih šifri (čik kažite to brzo triput) u solo varijanti umanjilo bi faktor zabave za (makar) devedeset posto, pa dolazimo do (očiglednog) zaključka da je Escape the Room iskustvo koje obavezno treba degustirati u društvu. Osnovni uslov da se bilo šta privede kraju u roku iole kraćem od sat vremena je saradnja. Dok je jedan deo tima upošljen rešavanjem zagonetki zasnovanih na kinetici, drugi bi se bavio prikupljanjem novih „natuknica”, a treći bi, makar teorijski, trebalo da rešava logičke zavrzlame i obaveštava kolege o otkrićima. Ubrzo učimo da je na mestu broj dva po značaju zavirivanje u svaki kutak prostorije, jer svaki od njih može da krije tajnu (i sledeći hint). Dok razmišljam da se, poput Džeremija Breta, kao Šerlok bacim na zemlju, dobro je onjušim i uz ekstatični krik oduševljenja obavestim drugare o mirisu tepiha koji se, rekao bih, blago oseća na specifičnu sortu turskog duvana iz 1874, ostatak „SK” ekipe sa lakoćom rešava ostatak zagonetki i stiče pravo na izlazak iz sobe. Nema veze – moj doprinos ipak će se pokazati krucijalnim kada nam zatreba neko da dohvati stvari sa visokih polica, a ostatak tima bude mrzelo da se isteže na svojim prstićima...

Trenutno se u Beogradu nalazi više od dvadeset Escape the Room lokacija, u Novom Sadu ih (po podacima kojima raspolažemo) operiše pet ili šest, a i u Nišu je donedavno postojala jedna (pre nego što je, iz ekonomskih razloga, bila prinuđena na preseljenje na neke zelenije pašnjake). Gotovo sve su tematski različite, a ako je suditi po izazovima koje smo iskusili u onih nekoliko posećenih, adrenalin i dobra zabava su zagarantovani.

Miša MITRANOVIĆ