Bivši reprezentativac SFRJ u bacanju debla, sada trener mladih generacija u klubu „Caber toss Vračar”. Pored bacanja drveća, slobodno vreme provodi sadeći mladice i preko pešačkog prelaza prevodeći starice.

Kažu da u doba velikih nesreća umetnost cveta kao karanfil iz crnice koju su nađubrila trupla. Godina u kojoj su nas tri meseca bombardovali donela nam je Sid Meier’s Alpha Centauri, Dungeon Keeper 2, Outcast, System Shock 2, Homeworld, The Longest Journey, Planescape: Torment, Heroes of Might and Magic III, Silent Hill i mnoge druge igre zbog kojih sam već u septembru prestao da sanjam sebe u ulozi Pinheada kome je u šake pao Bil Klinton. Sweet oblivion i zaborav gada zbog igara? Konformizam? Lenjost? Ništa od toga... Kao i svaki spavač s planom, ja još uvek strpljivo čekam svoj dan i uljim lance u slatkom iščekivanju bliskog susreta s duvačem u saksofon koji će poželeti da „Hellraiser” nikada nije snimljen. Ako glasno pročitate gornji spisak, ubitačni kvalitet te godine biće vam osmostruko jasniji. Nikada pre i nikada posle nije bilo toliko dobrih igara nabijenih u tako kratak period. Zašto se ta godina nije ponovila iako planeta poslednjih decenija vrišti od muke? Misterija za neki drugi, detaljniji osvrt.

Razlog sigurno nije odsustvo truda developera i izdavača. Industrija svake godine obara sopstvene rekorde po pitanju čistog kvantiteta. Konzolna donekle, ali ponuda igara za PC i mobilne platforme postaje preobimna i teška za katalogizovanje na dnevnoj bazi, a kamoli nekakvo složeno analiziranje. Lavina digitalno distribuiranih igara tradicionalno ESRB/PEGI rangiranje čini potpuno besmislenim, a posao novinara monstruozno teškim. Ko stigne da igra te silne igre? Koliko njih prođe u potpunosti ispod radara i ne daje svojim kreatorima priliku da zarade ni za jogurt i štapiće za uši? Svi znaju za lepote i opasnosti koje donosi gejm development posao u nekoj velikoj kući, ali malo ko se zapitao kako dišu i funkcionišu mali nezavisni studiji, ti pametni pekinezeri koji imaju jednu ili pola šanse da neko sazna za njihovu igru pre nego što ona 24 sata posle premijere nestane u dubinama Steam kataloga. Kako se osećaju oni koji stave hipoteku na kuću da bi finansirali razvoj svoje igre koja treba da im promeni život i kako reaguju kad im snovi potonu kao benč pres mašina bačena s broda u Indijskom okeanu.

Na ovogodišnjem Gamescomu orijentisao sam se u najvećoj meri na takve likove i kompanijice, te vješte mališane sa zakupljena dva kvadrata prostora na nevidljivom dnu malo posećene hale. Svaki novinar će otići na EA ili Blizzard press konferenciju, ali koliko njih će iskoračiti s mainstream staze i poput radoznalog vepra tražiti skriveni tartuf u gustoj i bučnoj šumi gde stoluje kakofonija? Da li ikoga zanima kako izgleda čovek koji je napravio Endless Legend? Kako je diskutovati s ekipom koja je napravila Risen? Kakve kanapee će da ponudi ekipa odgovorna za Expeditions: Conquistador?

Uz rizik da zvučim kao neko ko se folira i patronizuje, s kombinacijom veselja i tuge uživao sam u entuzijazmu one-man show developera koji su na dnevnoj agendi imali samo ekipu iz „SK”. Srećni što je bilo ko obratio pažnju na to što oni rade, nisu štedeli epitel jezika ni ohlađene napitke da mi odgovore na sve što me je zanimalo. Tada sam u izvesnoj meri shvatio zašto među njima nema naših ljudi. Suočen s ignorisanjem većine medija, Srbin bi prvo pao u depresiju koja bi trajala nekoliko sati, a zatim bi išutirao svoj montažni boks i oterao sve u tri pseudo materine. Ne bi strpljivo objašnjavao novinaru iz zemlje gde će prodati jednu kopiju svoje igre sve što ga zanima, bez traga smorenosti, bez hinta dosade, bez suptilnog gledanja na sat ili vrpoljenja u stolici.

Najznačajniju igru na Gamescomu, volšebni Paradoxov Stellaris, isprobao sam u kontejneru van sajamske hale. Pravom pravcatom montažnom paralelopipedu od plastike u kakve je Đilas onomad trpao Egipćane raseljene iz deponije kod Belvila. Sedokosi šef development tima sedeo je na kraju dugačke i uske prostorije, pored bučne portabl klime i malog frižidera i pozdravio me rečima: „Dobro došao u moj kontejner!” Bolje te našao, rekoh ja, gorila koji nije mogao da se ispravi u niskom kavezu. Gledao sam istoriju koja nastaje u ponižavajućim uslovima i žvakao rastopljeni karamel kojim me je sedi sensei ponudio. Henri Dorset Kejs, citirajući samog sebe iz prvog (hrvatskog) izdanja romana „Neuromanser” tom prilikom bi rekao: „Kušao sam nešto novo, vrijedno poput blaga. Bijes”, a ja bih napravio eye kontakt i klimnuo glavom. Prethodno videvši kraljevski tretman kakav je imao new-age hip metroseksualni tromblon od Mirror’s Edge Catalysta ili odbojno glupi (doduše, zabavni) Just Cause 3 koji su se širili u salama prepunim kulisa, hostesa i mikrosendviča sa školjkama, na trenutak sam ponovo postao Pinhead koji priziva lance s kukama. Poželeo sam pravdu za sirote male hrčke, sada i na ovom svetu, za promenu.

U sledećem broju pročitajte zašto i kako smo izvisili u pokušaju da se dokopamo Irana radi posete sajmu „Teheran game expo”

Miodrag KUZMANOVIĆ