Igra koju je napravio poljski tim 11 bit studios u saradnji sa humanitarnom organizacijom War Child po mnogo čemu je atipična u odnosu na sve ostale naslove smeštene u ratno okruženje. Autori su, uglavnom inspirisani ratnim pričama sa balkanskog područja (izvršni fajl preview verzije igre se zvao ni manje ni više nego KosovoStandalonePC.exe), došli na odličnu ideju da obradi ove teme pristupe na način često viđan u filmskim ostvarenjima, ali krajnje neuobičajen za jednu kompjutersku igru. Radnja je smeštena u fiktivnu republiku Viseny u kojoj se desio građanski rat i cilj je održati u životu šačicu civila sve do „izbijanja mira”.

Centralni deo igre dešava se u razrušenoj stambenoj zgradi od koje morate da improvizujete sklonište i njenim stanarima obezbedite koliko-toliko normalne uslove za život. Osnovne potrepštine su hrana i voda – prehrambeni proizvodi su u oskudici i sastoje se od konzerviranih prerađevina, zatim sirovih namirnica za čiju pripremu je potrebno napraviti šporet, biljaka uzgojenih u kućnim uslovima pa čak i glodara koje hvatate pomoću posebne zamke. Do vode je kudikamo lakše doći, skupljanjem kišnice ili topljenjem snega kada nastupe zimski dani. Hladan period je neizbežan pa je potrebno napraviti peć i nagomilati stvari za potpalu, a u tu svrhu poslužiće i knjige (saga „Twilight” lepo gori). Da stanari ne bi zapali u apatiju i beznađe, pored hrane i vode moraju da imaju na raspolaganju i stvari koje će im bar na trenutak odvratiti misli od situacije u kojoj su se našli i na neki način obnoviti njihovu vezu sa normalnim životom. Neke od tih stvari su radio prijemnik, kafa, duvan ili kućna aparatura za destilaciju alkohola.

Do hrane i materijala neophodnih za izradu raznih predmeta dolazite trgovinom sa drugim građanima ili odlaskom u „noćnu nabavku” (eufemizam za lešinarenje i pljačku) koja vas vodi u ostale delove grada kao što su razrušena škola, gradska bolnica, vojni punkt i drugi. Logično je da u noćne misije šaljete ljude koji mogu da ponesu najveći broj stvari, ali takođe treba obratiti pažnju i na druge karakteristike (šunjanje, brzina), kao i na opšte psiho-fizičko stanje lika. Svaka misija sa sobom nosi rizik jer ako lik pogine u „akciji”, gubite sve što je imao u inventaru. U ratnim uslovima iluzorno je očekivati da su svi na koje ćete naići prijateljski nastrojeni, a za samoodbranu pored brzih nogu poslužiće pajseri, lopate, noževi i ostali vaspitni predmeti. Vatreno oružje i municija postoje, ali je do njih veoma teško doći i objektivno nisu vredni žrtvovanja. Stvari koje savetujemo da obavezno spremite unapred pre svakog „izleta” su lopata za čišćenje krša i bar jedan kalauz za obijanje brava.

Brojčano stanje i sastav vaše male družine nesrećnika varira od partije do partije. Neki od likova koje možete da povedete su bivši fudbaler Pavle, čija se nekadašnja profesija odrazila na njegovu brzinu trčanja (izuzetno korisno ako krenete putem krađe); Kaća, reporterka-kafopija koja, kao tipično žensko, ima bonus tokom robno-novčane razmene; Boris je strvina koja može da ponese ogroman broj stvari, ali je užasno spor, dok je Bruno... Ah, Bruno, lezileboviću... Ovaj bradonja je bivši kuvar i pored jedine i očigledne sposobnosti spremanja hrane samo predstavlja teret ostalima. Kada god ga ostavite da stražari, bivate pokradeni, a često se dešava da vas i sam opljačka i pobegne u noć.

Portreti u uglu ekrana pružaju uvid u stanje svakog od članova družine, a klikom na njih otvara se lični dnevnik u kome opisuju sve svoje misli, strahove i nade. Nakon određenog vremena stanari skloništa počinju prilično da zamaraju svojim prohtevima kao da su u Diznilendu, a ne usred ratom razorenog grada. Posebno me je iritirao (gle čuda) Bruno koji stalno kuka kako nema cigareta, a i sâm sam pušač. Štono reče jedna crnogorska serija: volim i ja nerandže, no trpim... Verovatno ću da odem u pakao zbog ovoga, ali jedan od highlighta mog druženja sa This War of Mine bila je partija tokom koje je Brunislav pao u tešku depresiju i obesio se.

Igra je krcata moralnim dilemama i svaka odluka u ključnim trenucima ima osetne posledice. Primera radi, pred igrača biće stavljen izbor pljačkanja kuće u kojoj živi par jadnih penzionera, da li će klince koji su pokucali na vrata skloništa sebično odbiti kada zatraže lekove za bolesnu majku, kao i odluka ko će od članova družine ostati bez obroka jednom kada zalihe hrane padnu na minimum. Za razliku od stvarnog života ovde važi pravilo – ako ste dobri prema komšijama, oni će to umeti da cene.

Autorima igre treba odati priznanje na verodostojnom prikazu turobne atmosfere u uslovima urbanog rata. Čitav grad je išaran grafitima, a posebno upada u oko poruka „j... politiku!” na jednom od zidova (da, na srpskom ili nekom drugom slovenskom jeziku, zavisno od ličnog opredeljenja). Kvalitetna stilizovana grafika i izvođenje mogu se opisati kao Limbo vs Flashback, dok teške, ali odlične muzičke kompozicije i pozadinski zvučni efekti u vidu nasumičnog puškaranja i granatiranja ostaju u ušima dugo nakon što napustite igru.

Svako ko je preživeo rat ili bombardovanje zna kakvo je to iskustvo. Naravno, ova igra ne može ni izdaleka da prenese taj užasan osećaj, ali svakako predstavlja potpuni zaokret u odnosu na masu ratnih igara u kojima je jednini cilj eliminisati onoga sa suprotne strane. Od malobrojnih mana jedino ima smisla izdvojiti repetitivnost određenih dnevnih zadataka, nemogućnost proizvoljnog snimanja pozicije i to što igra previše ide na patetiku u pojedinim trenucima. Hvale vredan gest je što je jedan od developera čak posetio poznate torrent trackere, zahvalio se prisutnim piratima na pozitivnim komentarima i u duhu svoje igre podelio Steam kodove onima koji nisu u mogućnosti da je plate.

Jan ČMELIK