Remote desktop rešenja

Preko interneta možete da posmatrate udaljeni računar i da radite na njemu, a sve to sa bilo kog drugog računara, tableta ili telefona. Pored odgovarajućeg softvera na obe strane, tu može da pomogne čak i Twitter.

Na tržištu softvera postoji poprilično veliki broj programa, čak i poneko hardversko rešenje, koje nam omogućuje da preko interneta i na daljinu preuzmemo kontrolu nad našim računarom i daljinski izvršimo neku od operacija, za koju je do pre desetak godina bilo potrebno naše lično prisustvo. Čak i uz same operativne sisteme dolaze alati koji nam ovo omogućavaju, poput Microsoftovog Remote Desktopa u Windowsu, a ako koristite neki drugi operativni sistem, verovatno ste se već sreli s nekim od raznih verzija VNC klonova (sem ako niste na nekom lepom pašnjaku uz pastirski štap duvali u dvojnice), kao i popularnog TeamViewera, koji je dostupan i kao besplatna aplikacija i/ili komercijalna ako je koristite u biznis svrhe.

Naravno, uzevši u obzir široki spektar aplikacija, nužno se nameće i pitanje šta sve one nude, i da li mi, kao krajnji korisnici, uopšte imamo potrebe za sve opcije koje ovakva rešenja podržavaju. Da bi smo na sva ova pitanja odgovorili, potrebno je da bacimo i malo svetla na sve ove programe, pa krenimo redom.

Remote Desktop

Jedan od veterana je svakako gorenavedeni Remote Desktop. Microsoft je svoje čedo predstavio još uz Windows NT 4, i od tada je sastavni deo svih Windowsa. U suštini, reč je o krajnje jednostavnom parčetu softvera koje samo treba aktivirati na računaru koji želimo da kontrolišemo preko mreže. Ovo postižemo u samo nekoliko koraka – iz Control Panela izaberemo System, klik na Remote settings u gornjem levom delu prozora, pa izborom jedne od donje dve opcije sekcije Remote Desktop. Ukoliko želimo, možemo da ograničimo ko od korisnika može da se poveže preko Remote Desktop sesije, a kako bi uopšte ovaj alat radio, korisnički nalog na računaru mora biti zaštićen lozinkom. Povezivanje se radi običnim pokretanjem klijentske aplikacije iz Accessories sekcije Windowsa, ili ako u Run unesemo komandu mstsc. Potrebno je znati IP adresu računara koji želimo da kontrolišemo, kao i kombinaciju korisničkog imena i šifre lokalnog korisnika na računaru koji ima privilegije da pokrene ovakvu sesiju. Sam klijent ima mogućnosti dodatnih podešavanja, poput pamćenja kredencijala, podešavanja displeja u remote sesiji, deljenja printera, klipborda i lokalnih diskova u remote sesiji.

Iako je ovo Microsoftovo čedo, postoje serverska rešenja i za druge operativne sisteme, poput Unixa i OS X-a. Klijenti postoje za praktično bilo koji korisnički sistem, čak i za mobilne platforme, poput Androida. Sam protokol baziran je na RDP protokolu koji radi po portu 3389 (moguće je promeniti port editovanjem ključa u registry bazi), i originalno je pravljen za pristup serverima unutar iste mreže. Ako želite da ga koristite za pristup računaru preko interneta, potrebno je da na svom ruteru odradite port forwarding za dolazeći saobraćaj po portu 3389, te da znate koju IP adresu vam je dodelio provajder.

Sigurnost je sasvim druga priča, jer RDP ide preko klasičnog plain text protokola, pa je zlonamernim hakerima veoma lako da presretnu ovakve podatke, popularno tehnikom nazvanom „man-in-the-middle”. Iako je cela postavka za pristup preko neta izuzetno jednostavna, savetujemo da je koristite kao poslednju liniju nužnog remote pristupa preko interneta, a kao prvu opciju za pristup kada ste unutar svoje mreže.

VNC

Drugi predstavnik je pomenuti VNC, skraćeno od Virtual Network Computing, nastao 1999. u istraživačkim laboratorijama Ollivetija i Oraclea. Kada je istraživački centar zatvoren, idejni tvorci napravili su open source verziju koja je besplatna za ličnu upotrebu, pod nazivom RealVNC. Od ovog trenutka platforma je lepo prihvaćena i doživela je pravi bum, pa su se tako pojavljivale razne verzije ovog popularnog softera za sijaset platformi. Ono što ih sve odlikuje jeste da su bazirane na Remote Frame Buffer protokolu, i sve su međusobno kompatibilne, pa je tako moguće sa različitih verzija klijenata prići različitim verzijama servera, pod različitim operativnim sistemima.

Jedna od verzija koja je najdalje otišla, a ne košta ništa je svakako UltraVNC, dostupna na adresi www.uvnc.com. Aplikacija ima dva modula: serverski – koji se izvršava na mašini koju želimo da kontrolišemo na daljinu, i naravno, klijentski modul koji koristimo za povezivanje na server. Instalacija se svodi na download odgovarajućeg paketa i prolaz kroz standardni set bez puno razmišljanja. Potrebno je podesiti autorizaciju, to jest šifru. Nakon instalacije, UltraVNC server radi kao servis na radnoj stanici, a podešavanja su moguća preko njegove ikonice koja stoji u System Trayu, pored sata.

Podešavanja su krajnje jednostavna, i podeljena su u razumljive i logične celine. Deo koji se bavi prihvatanjem sesije se zove Incoming Connections, i ovde eventualno možemo da promenimo podrazumevani port 5900, tj. 5800 za konekciju preko web browsera. Takođe, može se definisati i šta će se desiti po prestanku udaljene sesije, da li će se udaljeni računar zaključati, izlogovati ili će ostati u već u zatečenom stanju. U polju Authentication definišemo pristupnu šifru ili, ako za tim ima potrebe, kombinaciju korisničkog naloga i šifre, za povećanu bezbednost. Kako bi sam servis radio efikasnije, moguće je dalje optimizovati parametre konekcije, poput uklanjanja desktop fotografije i onesposobljavanje Aero efekta, u sekciji Misc.

Da bi ste inicirali konekciju, dovoljno je samo da pokrenete UltraVNC viewer, i da znate IP adresu na kojoj se „vrti” podešeni VNC server. Imate mogućnosti prilagođavanja brzine konekcije, kao i da li ćete samo (nad)gledati udaljeni računar ili ćete njime i upravljati. Postoji i opcija da se na udaljenu mašinu konektujemo preko browsera, gde u polju za adresu navodimo IP adresu udaljenog hosta, praćeno dvotačkom i portom 5800, odnosno kao adresu kucamo http://ipadresa.udaljenog.kompa:5800. Da bi ova poslednja opcija radila, potrebno je instalirati Javu na računaru sa koga preuzimate kontrolu, dok za pristup sa interneta treba otvoriti portove 5800 i/ili 5900 da bi konekcija proradila.

VNC je sa sigurnosne strane na pola puta u celoj priči. Šifra se ne šalje kao plain text, ali ukoliko se neko namerio da baš vašu mrežu ugrozi – moguće je, s tim da mora da se „snifuje” mrežni saobraćaj na obe strane konekcije. Takođe, pojedini VNC serveri ne dozvoljavaju šifru dužu od osam karaktera, što takođe može biti potencijalna opasnost. Ukoliko želite, postoje i komercijalna rešenja za enkripciju kompletnog saobraćaja, ali oni onda dovode u pitanje međusobnu kompatibilnost među različitim VNC rešenjima, pa nisu uvek preporučljivi. VNC je svoje mesto primene našao, pre svega, kao alat pomoći unutar većih radnih organizacija, kako bi se pomoć pružila ad hoc, čak i kada IT podrška nije prisutna na datoj lokaciji, naročito u sistemima sa velikom diversifikacijom u opremi i operativnim sistemima.

TeamViewer

Treći takmičar je TeamViewer, istoimene kompanije osnovane 2005. Aplikacija je namenjena pristupu udaljenim računarima, i to baš preko interneta, ali postoji i mogućnost organizovanja Web Meetinga. Aplikacija se nalazi na adresi www.teamviewer.com, i jedina je aplikacija sa lokalizacijom na srpskom jeziku. Nakon okončane instalacije, ostaje da se podese parametri konekcije kako bi ste mogli da kontrolišete radnu stanicu. Postoji nekoliko načina uspostavljanja konekcije, poput korišćenja nasumično izgenerisanih ID-jeva i šifri, preko statično podešenih prava pristupa, pa do dodavanja računara u odgovarajući pool za brz pristup. U zavisnosti od načina na koji želimo da se vežemo i iniciramo konekciju – ukoliko želimo da priđemo udaljenom računaru preko ID-a, dovoljno je da znamo izgenerisani ID na krajnjoj destinaciji, ili da preko web interfejsa na samom TeamViewer sajtu lako priđemo uparenim računarima. Takođe, za potrebe brzog pristupa postoji i opcija Quick support, koja radi bez ikakve instalacije, a služi isključivo za povezivanje na remote PC.

TeamViewer je od svih navedenih protokola najbezbedniji, jer za razmenu kredencijala koristi 2048-bitni RSA algoritam, kao i popularni 256-bit AES. Inicijalna konekcija uspostavlja se preko teamviewer.com servera, a po uspešnoj identifikaciji se nastavlja uglavnom direktnom konekcijom između dva računara.

TeamViewer je našao svoje mesto pod suncem za popriličan broj različitih scenarija. U komercijalne svrhe, firme vrlo često koriste ovaj alat za udaljenu podršku na tuđim sistemima i računarima. Random generisani pristupni kodovi su praktično nedodirljivi za zlonamerne, a ujedno se potvrđuje i lično prisustvo nekoga s druge strane, što takođe može da ima svoju težinu. U polukomercijalne svrhe (čitaj: pomoć prijateljima i rodbini) još je bolji ako ste sa statusom nezvanične podrške. Ovako sebe pošteđujete odlaska do lokacije dokle god je udaljeni računar sa koliko-toliko zdravim operativnim sistemom i internet konekcijom. Na kraju, tu je i opcija jedan na jedan, u smislu da sami želite da priđete svom kućnom računaru kada ste negde napolju, a u tome imate široki dijapazon sa kog uređaja i operativnog sistema je moguće inicirati sesiju – podržani su Windows, OS X, najbitnije Linux distribucije, kao i iOS, Android i Windows RT/Phone. Svakako dobra stvar je i činjenica da ne morate da otvarate bilo kakav port na vašem ruteru kako bi sesija mogla da se uspostavi, jer aplikacija sama traži prvi slobodan port i inicira sesiju.

TweetMyPC

Ukoliko vaši prohtevi pak nisu toliko zahtevni, i želite samo da proverite u kom statusu se nalazi vaš računar ili želite da samo računar ugasite ili resetujete, pomoć može stići sa neočekivanog mesta – od Twittera. Dovoljno je da imate svoj glavni nalog, registrujete dodatni za vaš računar, i skinete aplikaciju pod nazivom TweetMyPC, dostupnu na adresi http://tweetmypc.codeplex.com/. Reč je o pravoj spartanskoj aplikaciji, koja je za rad zahteva .Net 3.51, i bilo koji Windows od XP-a naovamo. Instalacija je brza, a na vama je da napravite gorepomenuti novi nalog za PC, te da se ulogujete na Twitter sajt, odete do Settings sekcije, skrolujete do dna i štiklirate opciju Protect my tweets. Takođe, potrudite se malo oko šifre, u suprotnom, postoji šansa da neko provali vašu šifru i preuzme kontrolu nad vašim računarom. Mada nije obavezno, savetujemo i kreiranja zasebnog Gmail naloga, jer neke od funkcionalnosti programa zavise od Gmail servisa.

To je sve što treba podesiti, a da bi ste kontrolisali računar s udaljene lokacije, potreban vam je pristup tom istom nalogu sa nekog drugog uređaja. Pored toga, potrebno je i znati kako se komande iniciraju, a da ne bi sami „provaljivali” idite na http://tweetmypc.codeplex.com/wikipage?title=Commands i pogledajte kako se zadaju komande. Ukoliko komandu unesete kako valja, TweetMyPC će je prepoznati i izvršiti, pa na primer, ako želite da resetujete računar, dovoljno je da tvitujete restart, a mašina će izvršiti komandu. Pomenuti Gmail nalog će vam pomoći oko izvršenja nekih od komandi poput getprocesslist, a oni napredniji će biti zadovoljni i opcijom dodavanja svojih komandi, ako za tim imate potrebe. Aplikacija se i dalje razvija, pa se desi da s vremena na vreme neka od komandi „zakaže”, ali da proradi već u narednom apdejtu, pa i iz same aplikacije, iz Help menija, možete da proverite da li je izašla novija verzija aplikacije.

• • •

Kako god bilo, uz brz internet udaljeni računari su sve bliži, a u zavisnosti od potreba možete da birate između velikog broja aplikacija za ovu namenu, samo bacite pogled na link http://en.wikipedia.org/wiki/Comparison_of_remote_desktop_software, gde je svaki od ovih programa ukratko opisan. Bez obzira na to na kojem nivou se nalazite u smislu korišćenja računara, svakako da ćete u jednom od opisanih programa naći primenu i u svom okruženju.

Uroš VELIČKOVIĆ