Kako se kalio hejt

Naši ljudi mnogo vole da „sviraju”. Kada voze, mislim. Ne samo u znak upozorenja – zbog prekršaja drugih učesnika u saobraćaju ili neke druge pretnje po sigurnost, nego i vaspitno, post-prekršajno, kada je zvučna signalizacija irelevantna. Psovka, koju niko, sem prisutnih u drumskom vozilu ne može da čuje, praćena prolongiranim ili isprekidanim „sviranjem”, obavezni je prateći element svakog sigurnog i odgovornog vozača.

Vozač kome biva svirano, s druge strane, ako smatra da nije kriv ili da poseduje put, uzvratiće istom, obično glasnijom merom. Konflikt zvučnom signalizacijom nastaviće se do kraja raskrsnice...

Pomislićete, ma to „sviraju” i kad ne treba samo taksisti, egomanijakalni-teritorijalno-dominantni vozači, prostaci i generalno ostali koji misle da su superiorni na putu. Istina, ali „sviraju”, vala i psuju, i fini ljudi, domaćice, nastavnici, gejevi, bibliotekarke (samo tiho), sveštenici (bogougodno)...

Međutim, 99 odsto ljudi isto ne bi uradilo van vozila. Kada vas „iseče” neko u redu u apoteci, obično oćutite. I kada kažete nešto, to retko ima intezitet i samouverenost automobilske zvučne signalizacije (postoji li suvoparniji žargon od saobraćajnog). Ljudi se retko konfrontiraju, kada im je učinjena sasvim mala nepravda. Lakše je okrenuti drugi obraz.

Šta onda omogućava samouvereno dizanje glasa u potrazi za pravdom u komforu sopstvenog vozila? Anonimnost, uslovno rečeno. Svakako sigurnost – sopstvena komfort zona. Svaka interakcija relativno je anonimna i veoma privremena, a ubrzo to „sporno” vozilo postaje samo još jedno u saobraćaju.

Zato su i na Facebooku ljudi uljudniji nego drugde na internetu – tu su najčešće prisutni svojim imenom i prezimenom ili eventualno u vidu simbiotičko-bipolarnog internet-organizma koji se zove „Srdjan Nena” ili nešto slično, a koji nastaje kada ljubomorno-opsesivni parovi naprave zajednički profil.

Međutim, drugi načini interakcije na internetu, oni više anonimnog karaktera, stvaraju slične uslove kao u saobraćaju. Konfort i anonimnost su tu. Truba je zamenjena na primer komentarom, a isti je kratkotrajno aktuelan. Njihovo nasumično čitanje na kontroverzne teme u retkim trenucima dokolice je pomalo mazohistički hobi kojim se ne ponosim, a opravdavam ga pokušajem uvida u stanje društva i dobrom zabavom.

Tipova komentara ima koliko i tipova komentatora: mrzitelji sportskih sudija, navijači, stranački dronovi, narcisi, rusofili, evropejci, srpski digitalni vitezovi, oni koji čitaju samo naslove, ćiriličari, eksperti, dobronamerni komentatori što znaju nekog insajdera priče i pišu „ljudi verujte mi”, oni koji su „lepo govorili”, oni koji se potpisuju, iz nekog razloga, isključivo imenom i prezimenom, oni koji nekako na kraju uvek krive suparničke nacije...

Među svima njima, naravno, ima i duhovitih komentara, argumentovane kritike, onih koji ukazuju na suštinu, postavljaju prava pitanja. Baš zato što je sve to prolazno, možda nam treba novi Vuk Karadžić da prikupi narodne mudrosti i uhvati duh vremena kroz komentare. Ipak su oni refleksija sistema vrednosti, stepena obrazovanja i nivoa kulture.

Anywayz, neke druge loše navike i osobine, u kombinaciji sa onom iz „saobraćajne priče” idu ruku pod ruku.

„Da komšiji crkne krava” (stvarno, metaforično ili u Farmvillu) je filozofija stara koliko i strah od našeg drevnog neprijatelja, tihog ubice – promaje. Koliko je prisutna u nas nije bilo moguće sagledati sve dok se nije desio internet i višak slobodnog vremena – najčešće uzrokovan nezaposlenošću i „opštom situacijom” – koja je ne samo realnost, nego i opravdanje, da se ne mrdne i usvoji neki drugi, „više preduzimljivi” mindset.

Tako su nastali hejteri. Onda su nastali i oni koji argumentovanu kritiku spinuju u hejt jer im ona ne odgovara i čoporativno se udružuju protiv „hejtera”. Ni sa ovim drugim, pozitivnim fundamentalistima, nije moguće konstruktivno...

Postoji i argumentovani hejt. Deluje paradoksalno, ali to je kada se sabiraju babe i žabe, ne poznaje kontekst, traži dlaka u jajetu, ukazuje na pravopis, uticaj lobija i tako dalje. Generalno, sve izraženo uvek puno otkriva o „počiniocu” hejta jer između redova prosto vrišti: „mnogo mi je krivo što nisam u istoj ili boljoj situaciji, ali sam bar pametniji”. Svaka rasprava prerasta u sofizam, besedništvo-battle ili nešto slično, a tema nekako dolazi do četnika, pohlepnih kapitalista ili krhkog ekosistema kišnih šuma, zavisno od toga ko je hejter/ka i u kom je domenu ekspert Kako god, driving force argumentovanog hejtera je zavist, sujeta, povređeni ego, nekad i poziv u pomoć. Zato ne treba sipati dodatno gorivo pridajući značaj hejtu.

Kako neko pametan dozvoli sebi metamorfozu u hejtera? Nije teško, jer je realnost pogodna za to. Ali „takva situacija” i „dobro se uvalio, a ja nisam mogao ili hteo” argumenti nisu opravdanje da se svaka diskusija pretvara u samodokazivanje kroz dokazivanje o banalnostima.

Hejt treba samo ignorisati. To prolazi kao samo još jedan automobil koji trubi u saobraćaju, sa početka priče.

Ivan VESIĆ