I zašto?

Potrošnja memorije

Na ovim stranicama najčešće se bavimo konkretnim Linux distribucijama ili aplikativnim softverom. Ipak, ono što zanima mnoge korisnike, a naročito početnike, jesu osobine Linuxa u poređenju sa drugim često korišćenim operativnim sistemima današnjice, na prvom mestu sa Windowsom. Zato je prava prilika da prođemo kroz najkrupnije razlike (sa stanovišta korisnika) i eventualno demistifikujemo neke osobine ovog operativnog sistema.

Ključne razlike između Linuxa i Windowsa posledica su njihovog veoma različitog porekla. Linux je nastao kao funkcionalni klon Unixa, a Unix je decenijama pre toga korišćen na serverskim mainframe računarima. Zbog toga, bilo je prirodno da se Linux sistemu podrazumevano pristupa preko znakovnog terminala kao i da grafičko okruženje apsolutno nije prioritet (niti je deo jezgra operativnog sistema) i da mora postojati funkcionalna implementacija TCP/IP protokola u okviru samog sistema. S druge strane, Windows je originalno nastao kao grafička „školjka” za operativni sistem MS-DOS u kojoj bi se izvršavao Microsoft Office, pa je potom godinama nadograđivan dok nije prerastao u kompletan operativni sistem. Iz perspektive korisnika koji koristi isključivo aplikativni softver, danas su funkcionalne razlike između Windowsa i Linuxa male, ali su stvari interno i dalje dosta drugačije, što je sve posledica različitog „pedigrea”.

Struktura direktorijuma

Interesantne su razlike u upravljanju memorijom. I Linux i Windows koriste mehanizme takozvanog „straničenja”, uz podršku za opciono odlaganje sadržaja RAM-a na eksternu memoriju (na primer, hard disk) onda kada fizički RAM postane tesan za sve aktivne programe. Na Windowsu, ovu ulogu vrši datoteka „pagefile.sys” koja se nalazi na sistemskoj particiji, dok se kod Linuxa za ove potrebe rezerviše odvojena particija koja se ne obrađuje nikakvim fajl-sistemom, već joj Linux pristupa direktno. Odvajanje ovog „swap” prostora u odvojenu particiju ima svoje prednosti. Na Windowsu je „swap” deo sistemskog fajl-sistema, pa ako mu nije fiksirana veličina, fluktuacijom veličine može povećati nivo fragmentacije na sistemskoj particiji. To se ne dešava kada se za ove poslove odvoji cela jedna particija koja ne sadrži nikakav fajl-sistem.

Dok se na Windowsu operativni sistem bavi odlučivanjem o „intenzitetu” prebacivanja sadržaja RAM-a u „swap”, na Linuxu (počev od verzije 2.6) korisnici mogu fino podešavati nivo pristupa „swap” particiji, koristeći virtuelni fajl /proc/sys/vm/swappiness koji može imati vrednost od 0 do 100 (podrazumevani nivo je 60). Veće vrednosti reći će Linuxu da agresivnije koristi „swap”, dok će niže vrednosti signalizirati treba pristupati „swap” prostoru tek kad količina slobodnog fizičkog RAM-a počne da postaje kritično mala (slika 1).

Šema xservera

Iako već nekoliko generacija Windowsa podržava „keširanje” programskih fajlova na disku kako bi se često korišćene aplikacije pokretale brže, tek od verzije Vista uveden je mehanizam po imenu Superfetch koji intenzivno koristi RAM memoriju za keširanje kako programa, tako i ostalih fajlova kojima korisnik često pristupa. Istina, tek od izlaska Viste je memorija za kućne računare dovoljno pojeftinila da su korisnici počeli da kupuju veće količine, pa je ovako nešto dobilo smisla. Vodeći se logikom „neiskorišćen RAM je protraćen RAM”, Superfetch će zauzimati slobodan prostor memorije dokle god nema zahteva za njim od strane operativnog sistema i aplikacija. Kada taj prostor postane potreban za nešto korisnije, automatski će se osloboditi, čime Superfetch ne predstavlja teret za sistem već čistu dobit. Njegov pandan na Linuxu predstavlja servis „preload” koji formalno nije deo operativnog sistema i instalira se odvojeno (ili dolazi preinstaliran uz mnoge Linux distribucije), a vrši funkciju gotovo istu kao Superfetch.

Ono što novi korisnici Linuxa primete kao jednu od prvih razlika jeste način pristupa diskovima i njihovim fajl-sistemima (Slika 2). Na Windowsu je to ponovo posledica njegovih korena. Pre tridesetak godina, prvi PC računari prodavali su se samo sa disketnim jedinicama, pa je MS-DOS prvu disketnu jedinicu označavao kao A: a drugu kao B: (sa obaveznim dvotačkama). Mnogi tadašnji programi su uzimali zdravo za gotovo da diskovi A: i B: uvek predstavljaju disketne jedinice, pa se sve do danas zbog kompatibilnosti zadržalo da hard disk i drugi eksterni mediji uvek kreću od oznake C:.

S druge strane, Unix nije pravljen za PC računare sa disketnim jedinicama i koristi potpuno drugačiji koncept koji je zadržao i Linux. Umesto označavanja diskova slovima, ovde osnovni fajl-sistem kreće iz korenog foldera (koji se označava kosom crtom „/„), a ostali diskovi mogu se povezati („montirati”) u neki od podfoldera unutar folderske hijerarhije. Kada kažemo „osnovni fajl-sistem”, nismo ograničeni samo na hard diskove i slične skladištene medije. Osnovni fajl-sistem može se „montirati” čak i preko mreže (na primer, koristeći protokol NFS). To se intenzivno koristi u minijaturnim sistemima specijalne namene koji sadrže malu količinu fleš memorije na kojoj je samo jezgro operativnog sistema Linux, dok se kompletan fajl-sistem „montira” preko mreže i pristupa mu se kao da je u pitanju hard disk. Zbog velike fleksibilnosti, u podfoldere fajl-sistema osim fizičkih diskova mogu se uobičajeno montirati i razni nestandardni „mediji”, kao što su ISO slike optičkih diskova ili RAM diskovi, sve to bez potrebe za instalacijom dodatnog softvera, što na Windowsu nije slučaj.

Ne treba zaboraviti ni razliku u konceptu korisničkih naloga. Linux je i ovde pokupio najbolje osobine Unixa, uključujući onu da se računar podrazumevano tretira kao višekorisničko radno okruženje i da korisnički prostor na disku mora biti striktno razdvojen. Na Windowsu su korisnički nalozi ozbiljnije shvaćeni tek sa novijim verzijama familije NT, ali ni to isprva nije realizovano na najbolji način. Grubo posmatrajući, korisnički nalozi mogu se podeliti u dve grupe: administratorske i one sa ograničenim privilegijama. Na starijim Windowsima, osnovni korisnički nalog se podrazumevano ubacuje u administratorsku grupu, prvenstveno iz razloga kompatibilnosti, jer mnogi stariji programi jednostavno nisu pisani tako da funkcionišu u režimu ograničenih privilegija. Povežimo slučaj gde neiskusan korisnik koji ima administratorske privilegije svakodnevno otvara sumnjive sajtove i instalira programe zaražene virusima, i dobijamo pravu katastrofu. Na Linuxu su korisnički nalozi podrazumevano ograničenog tipa (ne mogu da menjaju sistemske fajlove i slično), a privremeni prelazak u administratorski režim savetuje se samo u situacijama kada je potrebno podešavati sistemske parametre, i ni u kakvom drugom slučaju. Ova osobina ima dosta udela u reputaciji Linuxa kao sistema otpornog na razne vrste malicioznog softvera.

Dok je na Windowsu grafičko okruženje sastavni deo operativnog sistema, na Linuxu ono čak uopšte ne spada u obavezni deo opreme. Zbog „mrežne” i višekorisničke prirode Linuxa, sva aktuelna grafička okruženja oslanjaju se na aplikativni softver koji se zove „X Windows Server” i nije deo samog operativnog sistema (Slika 3). Grafička okruženja potom komuniciraju sa X serverom koristeći mrežni protokol, šalju mu komande šta i gde treba nacrtati, i dobijaju odgovore. Strogo govoreći, ako se grafičko okruženje i X server nalaze na istom računaru, izbeći će se korišćenje mrežnog protokola zarad boljih performansi, ali je suština ista – radi se o dva razdvojena softvera koja međusobno komuniciraju. Zbog ovoga je na Linuxu još od ranih dana bilo sasvim prirodno da više korisnika mogu da rade na relativno slabim računarima koristeći programe u grafičkom okruženju, gde se njihovi programi zapravo izvršavaju na snažnom serveru, a korisnici preko mreže dobijaju njihov grafički prikaz.

Ovim smo prošli kroz neke najznačajnije razlike između Windowsa i Linuxa. Većina opisanog važi i za druge sisteme nalik Unixu, kao što je familija BSD. Ako ste korisnik Linuxa bez mnogo iskustva, a sa željom da nešto više naučite, nadamo se da smo „zagrebali” neke interesantne teme i podstakli vas na dalje istraživanje materije u sopstvenoj režiji.

Ivan TODOROVIĆ