Kvalitetni kablovi

Zašto postoje USB i HDMI kablovi koji koštaju više stotina evra? Da li vam je stvarno potreban poseban zvučnički kabl za niske tonove, a sasvim drugačiji za visoke?

WireWorld Ultraviolet 7, USB 2.0 kabl: Posebno izdvojen vod za napajanje da bi se umanjio negativan uticaj na data kablove; Parice su površinski obložene srebrom da bi se poboljšala površinska provodljivost; Višeslojna izolacija, za smanjenje elektrostatičkog uticaja na provodnike

Ništa na ovom svetu nije savršeno. Ma koliko god težili nekom tehničkom savršenstvu uvek postoji nešto što nismo predvideli ili je rešenje problema preskupo. Kada se dotaknemo teme povezivanja uređaja kvalitetnijim, skupljim, kablovima suočićemo se sa još jednim sukobom mišljenja. Teoretičari će vam uredno objasniti šta kažu osnovi elektrotehnike i zakoni fizike, te naglasiti da nema smisla preterivati, pogotovo što to košta tolike novce, jer sve su to danas „nule” i „jedinice” koje se bez greške prenose od jednog do drugog uređaja. Nema tu ništa što bi trebalo da se popravlja, a kamoli da košta više od desetak evra.

S druge strane su ljudi koji više veruju praksi nego teoriji, oni koji su imali prilike da probaju u praksi kablove „s pijace” koji koštaju manje od evra, uporedo sa nekim „egzotičnim” primercima od nekoliko desetina pa i stotina evropskih novčanica. Poređenjem kablova raznih cenovnih kategorija, primećuju se razlike o kojima mnogi ni ne razmišljaju. Razlike koje su često toliko male da izazivaju i rasplamsavaju još veće polemike između dva tabora ko je u pravu.

Presek HDMI kabla koji je dizajniran za novi standard 4K rezolucije

U ovom trenutku moramo priznati da postoji i treća grupacija ljudi koju jednostavno ne zanimaju svi ovi što se bave fenomenima, ali opet dolaze u situaciju da pitaju „što me sad ovaj kabl... nešto, nešto...”. Kako smo u redakciji i sami imali nebrojeno puta rasprave na ovu temu a nikada nismo time želeli/hteli da opterećujemo tekstove o samim uređajima koje smo u stvari testirali, odlučili smo da neka iskustva stavimo u poseban tekst. Ali opet, moramo naglasiti, preveliko udubljivanje u sitne detalje bi zahtevalo mnogo više prostora, što nije cilj ovog teksta.

LAN

Verovatno je primer mrežnih kablova najbliži nama (kompjuterašima) da počnemo priču o problematici povezivanja i pouzdanog prenosa podataka kroz kablove. Ako ste nekad pokušali da „upgrejdujete” kućnu mrežu u brzu, gigabitnu, koristeći stare kablove sreli ste se s najbanalnijim problemom neadekvatnih kablova za brzi prenos velike količine podataka. Da bi kućna gigabitna mreža ispravno radila potrebno je pored odgovarajućih svičeva/rutera posedovati i kablove odgovarajuće klase – kvaliteta. Dakle za gigabitnu mrežu neophodan je UTP kabal kategorije 5 ili više. Ovi kablovi fizički se prvenstveno razlikuju po debljini i kvalitetnijim konektorima na krajevima. Dok se za 10/100 Mbit/s koriste samo četiri žice unutar kabla (dva para) za gigabitnu vezu se koristi svih osam žica (četiri para). Da bi se sprečio crosstalk efekat propuštaju se dva signala u kontra fazi koji međusobno poništavaju neželjene efekte. Prijemni uređaj poredi ova dva signala koji moraju da budu identični (samo u obrnutim fazama), a sve što se razlikuje smatra se šumom koji se jednostavno filtrira.

WireWorld Chroma 7, HDMI kabl (žuti), pored jeftinije varijante koju najčešće srećemo u našim prodavnicama

Iz ovog (u mnogome pojednostavljenog) primera možemo da vidimo neke osnovne probleme koji se javljaju kada se kroz bakarni provodnik propušta velika količina podataka. Debljina provodnika, njegova elektromagnetna izolacija, mehanizmi za sprečavanje i kontrolu gubitka signala u prenosu su samo početak priče. Kompjuteri pri komunikaciji sa periferijama u mreži ili jednostavnom kopiranju između dva hard diska imaju čitav niz mehanizama kako da spreče gubitak podataka. Na primer, ako pri jednostavnom kopiranju podataka s jednog hard diska na drugi dođe do zastoja iz bilo kog razloga (na primer, ako je disk na koji se snimaju podaci previše fragmentisan), disk sa koga se kopira strpljivo će sačekati i tek onda nastaviti da kopira podatke dalje. Ali šta ako je podatke nužno slati u realnom vremenu, bez zastoja, za potrebe audio/video digitalnih uređaja?

USB

Jeftiniji modeli USB kablova sasvim sigurno neće praviti probleme kada se radi o malim brzinama prenosa (tastatura, miš, USB 1.0...). Windows će nas često čak i upozoriti da je na nekom portu moguća i veća brzina prenosa. Kada dođemo do USB 2.0 standarda i potrebe da se „progura” veća količina podataka u jedinici vremena i kablovima većih dužina, postaju važne stvari kao što su konstrukcija kabla, debljina, izolacija, kvalitet konektora... Kao i kod LAN kablova i ovde se primenjuje „duplirano” slanje podataka u kontrafazi, kao osnovni, provereni mehanizam zaštite od gubitka podataka. Ovi podaci kodiraju se i vremenski unutrašnjim satom u računaru ili uređaju koji šalje podatke. U zavisnosti od tačnosti ovog sata umnogome zavisi jitter efekat koji se pojavljuje prilikom strimovanja audio ili video-fajlova koji se reprodukuju u realnom vremenu. Ako je kabl lošije konstruisan, s tankim paricama, slabom izolacijom ili oklopom, može se desiti da i sam utiče na gubitak ili kašnjenje kod uređaja na prijemnoj strani.

WireWorld Nova, optički kabl: Specijalno polirani krajevi optičkog kabla za smanjenje šuma i negativnih uticaja konektora na krajevima; Čistoća materijala koji se koriste u izradi provodnika je od najvećeg značaja za neutralnost kabla; Elastičnost kabla i dobra izolacija osiguravaju dug radni vek

Primetili smo da su i na domaćem tržištu počeli da se pojavljuju i „ozbiljnije” konstruisani kablovi s boljim izolacijama i nekim nesvakidašnjim rešenjima poput izdvajanja žica za napajanje nekoliko milimetara od kablova za prenos podataka, kako bi se smanjilo indukovanje struje između njih i eventualne smetnje.

HDMI

Prilikom testiranja HD televizora često primećujemo da kvalitet slike varira u zavisnosti da li se reprodukuje fajl (referentni test video rezolucije 1080p) direktno iz USB memorije ili iz Blu-ray plejera kroz HDMI kabal koji je po pravilu uvek za nijansu lošiji. Razlog za ovo je u stvari veoma jednostavan. Proizvođači savremenih HD televizora ne mogu da predvide koji će uređaj biti povezan preko HDMI kabla. Danas pored Blu-ray plejera (koje smatramo kvalitetnim izvorom audio i video-signala) imamo širok izbor raznih jeftinih i skupih medija plejera, foto-aparata, kamera, pa i mobilnih telefona koji se povezuju preko HDMI ulaza. Kvalitet slike može veoma da varira u zavisnosti od proizvođača (zavisno od kvaliteta hardvera), ali i do toga koji se fajlovi reprodukuju. Televizor, dakle, mora da radi i neku vrstu korekcije grešaka koja bi eventualno mogla da pokvari ugođaj potrošaču. Naravno, proizvođači ovo obrađivanje slike koriste i u marketinške svrhe, pa ćemo često čuti i kako baš njihova tehnologija za poboljšanje slike daje neverovatne rezultate u reprodukciji fantastičnih boja, kontrasta, oštrine, bogatstva detalja ili dubine crne boje. Ako znamo da se slika procesira, koriguje, ulepšava i prečišćava, postavlja se pitanje da li ima uopšte smisla raspravljati o tome koliko HDMI kabal utiče na njen kvalitet, u kućnim uslovima naravno. Više puta smo imali prilike da se sretnemo s kablovima koji su unosili šum i smetnje u sliku. Jeftini kablovi najčešće unose digitalni šum u slici u vidu belih iskričavih tačkica na ekranu televizora, posebno vidljivih kada je slika sasvim crna. U nekim drugim situacijama viđali smo upadljivo degradiranu sliku sa dosta digitalnog šuma. U svim ovim slučajevima bilo je dovoljno promeniti HDMI kabal s nekim koji nema miris kineske robe i sve bi bilo u redu.

Optički (Toslink)

Loš optički – Toslink (skraćeno od Toshiba Link) audio-kabal lako je prepoznati po karakterističnom pucketanju zvuka koji često veoma iritira. Slično se čuje i kada se zaprljaju krajevi konektora što bi ukratko bio i najveći problem prosečnog korisnika u radu s ovim tipom kablova. Ako uđemo samo malo više u „sitna crevca” prepoznaćemo da postoji nekoliko vrsta optičkih kablova. Najjeftiniji, „plastični”, dužine do metra u praksi su se pokazali kao veoma nepouzdani zbog „krtosti” (neelastičnosti) i neretko kraćeg radnog veka. Digitalni risiveri koji su osetljiviji na kvalitet dolaznog signala (prilikom reprodukcije DTS master audio-signala, na primer) će prijaviti gubitak signala i doći će do neprijatnog seckanja zvuka, pa i do potpunog prekida.

Kvalitetniji optički kablovi proizvode se od višenitnih plastičnih materijala i od kvarcnog stakla (silikonskog) koji su mnogo veće čistoće i elastičnosti pa bez problema mogu biti dugi i do deset metara. Neki savremeni uređaji (satelitski risiveri, na primer) bez problema šalju signal i do 30 metara kroz kvalitetnije kablove, bez potrebe za uređajima koji pojačavaju signal. Kao i USB kablovi, i kod optičkih kablova prenos podataka i jitter zavisi od tačnosti unutrašnjeg sata uređaja koji reprodukuje i prima podatke.

• • •

Kao što smo već napomenuli, cilj ovog teksta nije bio da prepiše ono što već piše u knjigama o elektrotehnici, već da vam zagolica maštu da se ponekad zapitate da li je sve tako prosto na nivou nula i jedinica i njihovog prostiranja od uređaja do uređaja. Kao što je lanac najslabiji na mestu najlošije karike, tako u i svakom audio/video ili mrežnom sistemu, loša komponenta može da predstavlja „usko grlo” koje će uticati na performanse. Najčešće je to „glupi” kabl, jer izgleda da ima debelog razloga zašto postoje kablovi koji su skupi ili čak basnoslovno skupi. Šta god mislili o kablovima, ne kupujte najjeftinije.

Zoran OLUIĆ