Ako ne plaćate nešto, a to koristite – vi ste zapravo proizvod koji se prodaje

Znate onu scenu kada Piter Finč u vizionarskom, sa četiri Oskara nagrađenom remek-delu iz 1976. godine „TV mreža” pozove gledaoce da izađu napolje i viču iz petnih žila „I’m mad as hell, and I’m not gonna take it anymore!”? Ako niste gledali „Network”, kao i uvek, pravi je trenutak za ovaj film. Ne samo što ima univerzalnu vrednost, već kako je stariji deluje sve adekvatnije, čak i u kontekstu web medija.

Ozbiljno, od trenutka kada je informisanje postalo infotainment, a tako je odavno, konzumenti sadržaja postali su bezlična demografija vezana ularom, kojom producenti nastoje da obezbede da auditorijum ne razmišlja mnogo, već da guta ono što mu se servira.

S druge strane, novi medijski kraljevi, društvene mreže i web mediji omogućavaju nam da budemo nešto drugo: umesto pasivnih sunđera mi smo i aktivna roba – jer ako ne plaćate nešto, a koristite to, vi ste sami proizvod koji se prodaje.

To ne znači da treba da dignemo ruke of Facebooka, Twittera i ostalih društvenih medija. Daleko bilo, jer nije postojao bolji medij za komunikaciju i personalizovano konzumiranje sadržaja koji zanima baš nas, ali ovo dolazi uz prihvatanje činjenice da će se informacijama o nama trgovati.

To je nešto što bi svako ko želi da bude online trebalo da preboli i da ne shvata lično (na kraju krajeva, u tom kontekstu vi ste samo još jedan broj u svojoj ciljnoj grupi). Društvene mreže dolaze sa još jednom „mukom” – neprikosnovenim pravima (takva treba i da budu) da svako može da piše šta hoće, te da svako može da postane izvor informisanja (i besumučnog copy/paste novinarstva).

I tu dolazimo do onog najgoreg iz televizije, što živi u novom obliku: kao što je infotainment stvorio vesti koje su sve samo ne objektivne, tako će na internetu ljudi uraditi sve i preći svaku granicu za prokleti klik više. Stvorite kontroverzan, apsolutno stupidan sadržaj, i budite sigurni – grafici iz analitike dobiće naglu erekciju. Neće na link da klikću samo oni koji će da veruju ili uživaju u tome što čitaju, nego još više oni revoltirani. U oba slučaju, doći će i prijatelji da vide čemu kontroverze i eto uspeha, barem u ekonomskom smislu.

O čemu govorim? Primera je mnogo, na TV-u i webu. Pre neki dan trljao sam oči u neverici gledajući ispiranje mozga gledaocima „Fox Newsa”: konzervativni novinari ove medijske mašinerije za republikansku partiju objašnjavali su naciji kako su i zašto pica i druga brza hrana skuplji zahvaljujući Obaminoj politici zdravstvenog osiguranja za sve. Tako su u vestima reklamirali brzu hranu, kartu za brži put do bolničke postelje, istovremeno kritikujući „socijalistički” sistem zdravstvenog osiguranja, koji bi im u stvari dobro i došao kada već jedu to smeće. Najgore od svega, bar 40 odsto ljudi tamo glasaće upravo za brzu hranu i ostatak te smešne priče.

Povoljno po individue koje imaju petlju da rade takve stvari, tek je web dušu dao za kreiranje besmislenog i profitabilnog sadržaja, a naši mediji ne zaostaju za svetskim. Sem domaćeg niskobudžetnog džet-seta i udarnih izveštaja web medija o snimcima poznatih ličnosti sa crnogorskih i drugih plaža, čini se da ovdašnji novinari razvijaju novu podvrstu novinarstva – grobarski žurnalizam.

Ovog leta, izveštaji sa sahrana u modi su više nego ikad, a po neka spektakularna izveštavanja podrazumevaju čak i dve povezane teme na slajderu, sa galerijom slika unutra. Međutim, ne bismo mogli da se lako zaustavimo na kritici kolega(?) novinara(!), jer imajte jedno u vidu – kad niko ne bi čitao takve i svakakve gluposti, niko ih ne bi ni pisao. Izgleda da prosečan američki i domaći konzument i nisu tako različiti kao što želimo da mislimo.

Međutim, ni „Fox News”, ni domaće celebrity vesti, ni izveštaji sa sahrana ne bi trebalo da odnesu titulu najveće novinarske baljezgarije ovog leta. Titula odlazi časopisu i online magazinu koji je uspeo da zapali društvene mreže pričom da je jedna smešna antenica, postavljena sa ciljem naučnog istraživanja na krovu jedne zgrade, zapravo a la „X-Files” postrojenje za izazivanje suše, ispiranje mozgova i razvijanje neplodnosti kod građana.

Alo, Internets, manite se Googleovih mapa, prošetajte do „lokacije X” i zapamtite jedno – antene, za boga miloga, ne emituju ništa. Ova meri „nešto”, i to na distanci od nekih 400–500 metara.

Ivan VESIĆ