Kao kulturni i stilski izbor, nepismenost koja bode oči ekvivalent je za turbo-folk stil oblačenja i života

Ako provodite dovoljno vremena online, sigurno ste na nekim web destinacijama primetili ljude, uglavnom klince, koji iz (čak i njima) nepoznatih razloga pišu w umesto v i, na primer, x umesto ks ili h. Njima je to očigledno cool.

Na drugom kraju spektra web izražavanja nalaze se „jezički puritanci”, korisnici čije reči brižljivo napisanom ćirilicom odskaču od mnoštva „ošišane” latinice, koja je posledica jezičke opuštenosti i lenjosti većine ljudi. Takvi postovi ili poruke svedoče o pedantosti i strpljenju autora koji nekako uspeva da u ovim brzim vremenima brine o stilu, gramatici i svim drugim detaljima kako bi „spasao” srpski jezik i preneo poruku, čak i onda kada diskutuje o vrstama šunke. Ta pedantost kod nekih podseća na sistematičnost serijskog ubice. Međutim, ona je izgleda neophodna kako bi se spaslo šta se spasti mora.

Problem sa drugom grupom ljudi je što često zaboravljaju da je način govora i pisanja, a samim tim i „izbor jezika” (kao da ih imamo nekoliko), u stvari pitanje ličnog stila, a ne nešto što se može (niti sme!) nekome nametati. U prvom slučaju, to je pre pitanje neukusa i odsustva stila, ali i posledica lične nesposobnosti nekih novih klinaca da se nose sa kulturnim uticajima Zapada. Bez obzira na to, i dalje važi da je način pisanja njihovo pravo. Na našem školstvu je da, za razliku od sporog delovanja države i institucija, reaguje barem malo brže pred promenama kako bi ovakvih „anomalija” u budućnosti bilo manje.

Dakle, kao kulturni i stilski izbor, nepismenost koja bode oči ekvivalent je za turbo-folk stil oblačenja i života, dok jezičke čistunce s mnogi pravom zamišljaju kao likove u narodnoj nošnji sa opancima, koji sada već nose i neki tablet računar. Ne zato što pišu ćirilicom, što je sasvim u redu, već zato što njihov sadržaj deluje kao digitalni produžetak duplo veće aure nacionalne svesti od svih ostalih. Kao i svaki konzervativac, tako i onaj jezički obavlja neku vrstu Sizifovog posla, jer se bori protiv neminovnog procesa koji nije nov, već postoji od vremena kada su ljudi prestali da žive u izolovanim mikrozajednicama pre mnogo hiljada godina. To je ekvivalentno odbrani od pacifičkog cunamija bedemima s Južne Morave.

Istina je da je jezik fenomen vredan divljenja. Svi imamo sposobnost govora, ali je ona kod svakog izmešana sa individualnim karakterisitikama – urođenim i kulturnim. Da bi jezik nacije bio sačuvan, s pravom postoji njegova književna verzija, o kojoj brinu odgovarajuće institucije. Ostali bi, jednostavno, trebalo da spuste gard i da jezik koriste na lično zadovoljavajuć način, a ne da priželjkuju da svi govore i pišu na isti kalup, kao mašine, bez lične i kreativne slobode. Jezik je suviše lep da bi ga neko čvrsto držao za gušu. Upravo to rade jezički puritanci, jer imaju želju da ga liše raznovrsnosti, da amputiraju stil i estetiku, a da na tron postave način pisanja koji je samo njihov (legitiman) izbor i ništa više od toga. Sem književnog, postoji i onaj „živi” jezik, koji je i danas lep, raznovrstan, otvoren i bogat kao i uvek.

Evolucija srpskog jezika je trajan proces. Uticaja sa strane bilo je uvek, pa je prisustvo tuđica, sasvim prirodno, neminovno. Samo, ranije je bilo dovoljno vremena da se one organski i prirodno uklope u jezik. Sada se zbog brzine razvoja sve okrenulo naglavačke. Prvu kodifikaciju srpskog jezika sproveo je Sveti Sava. Zašto jezički čistunci za „pravi” jezik ne uzmu onda taj iz doba Nemanjića? A i on je pretpreo promene od kada su naši preci došli na Balkan. Možda bi trebalo da se vratimo praslovenskom jeziku? Ili da se opredelimo za protoindoveropski? Odatle je, kažu stručnjaci, pre 7000 godina sve krenulo.

Svaki jezički čistunac u stvari brani verziju jezika koja je bila aktuelna pre trenutne, u najdaljem slučaju – onu iz vremena njegovog dede, od neminovne sledeće evolutivne tačke koju koristi njegova i buduće generacije. Ovaj neformalni Red branitelja jezika kroz vekove uvek štiti ono čega se prethodno seća. Tako će možda jednog dana neko braniti „vaskoliki srpski izraz” kao što je lajkovanje od nekog novog „skrnavljenja”.

Naš jezik je, kao i mnogi drugi, u nevolji. Sa informatičkim društvom, prodor stranih reči, ne samo u struci, već i u svakodnevnom govoru (guglam, lajkujem) postaje sve brži. Bez obzira na to, za apokaliptične prognoze o kraju srpskog jezika nema opravdanja. Snaći ćemo se nekako. Jezički čistunci su zbog svoje iracionalnosti, nažalost, poslednji ljudi koji bi tu mogli da pomognu.

Ivan VESIĆ