Priča se da su neke „patriote” već stigle da metnu zastavu na kola i istaknu tri prsta kroz prozor, i to ne zbog Noleta!

Jedne večeri davne 1938. godine, u vreme kada se svet oporavljao od Velike depresije (i približavao još većem džumbusu), mnogi zabrinuti Amerikanci držali su mokre peškire na glavama dobrih sat vremena, histerično pokušavajući da se zaštite od biohemijskog oružja okupatora sa Marsa. Čak i da je zaista bilo vanzemaljske invazije, natopljeni ubrusi teško da bi ikome pomogli. Da su malo promislili, ti ljudi bi i sami to uvideli. Ali, nisu se oslonili na svoju pamet. Dopustili su da im radio-emisija Orsona Velsa kaže u šta da veruju.

Priča je bila brutalno naivna i oslanjala se na viktorijanski roman jednog drugog Velsa, Herberta Džordža: Zemlju su napali Marsovci, plod naučne fantastike iz dečje kolevke, najrudimentarniji oblik vanzemaljaca u koji danas više ne veruju čak ni deca. Naravno, tada je radio-drama sa okupatorima iz svemirskog komšiluka bila dovoljna za stvaranje masovne panike. O njenim razmerama i danas se priča, jer su tadašnje novine preuveličavale posledice tog događaja, pokušavajući da u negativnom svetlu predstave svog „moćnog tehnološkog protivnika” koji preti da im uzme hleb iz usta.

U međuvremenu, horizonti su se proširili, znanje se akumuliralo, pa nas sada mediji plaše nekim drugim stvarima. Radio nije ubio novine, televizija nije zgromila svoje pretke, a i ona sama žilavo odbija da umre pred Internetom, koji je promenio pravila igre. Danas vesti može da stvori i napiše svako, a da li će i kako će one stići do širokih masa – o tome odlučuju krupniji igrači. Pod uslovom da su i sami kadri da isfiltriraju istinu od laži.

Sedamdeset i kusur godina posle radio-drame koja je trebalo da predstavlja dobru lekciju recipijentima sadržaja sumnjivog porekla, brojni Srbi slavili su dobrih sat vremena proglašenje drugog srpskog nobelovca. Nikome nije smetalo što je to ona ista dekadentna institucija koja je Obami preuranjeno dodelila nagradu za mir. Ima li to bar mikroskopski tanku vezu sa zdravim razumom? Naravno da nema.

Priča se da su neke „patriote” već stigle da metnu zastavu na kola i istaknu tri prsta kroz prozor, i to ne zbog Noleta! Još jednom, po ko zna koji put, ljudi nisu razmišljali svojom glavom. Prepušteno je tradicionalnim medijima da to rade umesto nas, a ovi su, kao što se često zbiva kada se sa Internetom tikve sade, pokazali da žive u prošlom veku.

Šta se zapravo desilo? Na sajtu www.nobelprizeliterature.org objavljeno je da je Dobrica Ćosić dobio ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost. Ubrzo se vest tvitovala kao virus, a srpskim medijima stiglo je i „zvanično saopštenje” Srpske akademije nauka i umetnosti.

Iako je prilično malo verovatno da Dobrica Ćosić dobije Nobelovu nagradu 2011. godine, i to iz milion razloga, nikome nije palo na pamet da proveri verodostojnost te informacije. Ono sveto novinarsko pravilo o proveri pouzdanosti izvora odavno je, izgleda, mrtvo. Sahranio ga je Internet. Brzina je važna. Biti prvi je presudno. Ali, iskusni novinar ili urednik bi ovakvu prevaru trebalo da „provali” na prvi pogled. Isto onako kako bi prepoznao slona na metar udaljenosti.

Za početak, zvanični sajt Nobelove fondacije je www.nobelprize.org. Piše na Googleu, ljudi! Dalje, domen korišćen za ovu prevaru registrovan je dan pred objavljivanje informacije. Aha, niste pripadnik plemena geekova? Dobro, saopštenje je svima stiglo sa Gmaila. Sa Gmaila! Opšta kultura, a pored toga i obavezan alat za svakog novinara.

Kada su skapirali šta su uradili, mediji su se ponašali različito, premda očekivano. B92 se izvinio i počeo da pokriva događaj iz fenomenološkog ugla (light varijanta). „Blic” je uradio nešto slično. RTS – naše pravo da znamo sve – na sličan način je pokrio situaciju, ali su novinari Javnog servisa Srbije nekako „zaboravili” da se i njihova kuća obrukala. Javljeno je više puta, čisto da se zna, da je „naseo” i ugledni „Guardian”. Da, da, engleski mediji nisu ništa manje podložni ovakvim obmanama od naših novinarskih giganata, ali da li bi „Guardian” uopšte bilo šta preneo da najvažniji srpski mediji nisu o tome već udarili na sva zvona?

Najmanje se pričalo o motivima ljudi koji su ovo uradili. Zato što su njihovo „zamlaćivanje”, višak slobodnog vremena i prenošenje poruke o Ćosiću danas skroz nebitna stvar, imajući u vidu širi karakter fenomena. Velsova radio-drama je od fikcije stvorila realnost u vreme kada nije bilo čudno što ljudi imaju poverenja u medije: tada ih je kontrolisala grupa „uzornih i odabranih ljudi”.

Danas svako može da inicira informaciju i stvori hype. Ali, Internet zbog toga nije sam po sebi loš. Kada su se mediji obrukali, razni stručnjaci i „stručnjaci” krenuli su da ocenjuju negativne posledice Interneta. A niko ne priča o negativnim posledicama neodgovornih medija. Kada će ta tema doći na red?

Ivan VESIĆ