Svako ko je potcenio tupi, ali neumoljivi žrvanj administracije na kraju je izgubio ili je naprosto ispao majmun

Uther Lightbringer, legendarni paladin, godinama je bio bednik i parija, ali ne zbog nabijanja upaljene baklje u nečije grlo, već zbog nošenja luče koja je osvetljavala Azeroth, zemlju koja je, poput Srbije, dugo bila smatrana lokacijom devetog reda. Da momak nije umro još u Warcraftu 3, mogao bi da uzdignuta čela ustane od stola sa NPC 3D modelima i sedne na mesto na kojem u zagrobnoj trpezariji sede grof Vronski i Ana Karenjina.

National Endowment for the Arts (NEA), američki federalni program za pomoć umetnosti, u čije prerogative spada odlučivanje koji nekomercijalni umetnički projekti zaslužuju federalnu novčanu pomoć, de facto i de jure je priznao igre kao formu umetničkog izražavanja. U programu za 2012. godinu kategorija „Arts on Radio and Television” preimenovana je u „Arts on Media”, gde je eksplicitno naglašeno da će NEA u obzir uzimati i „interaktivne projekte i projekte koji se realizuju preko satelita ili Interneta”. Situacija u kojoj autor igara podnosi zahtev i uspeva da obrazloži zbog čega smatra da će javnost imati koristi od igre koju pravi (a ne namerava da je prodaje), može da dobije do 200.000 dolara, što će mu omogućiti da preživi i ostane nezavistan.

Velika pobeda ili veliko ništa? Biće ljudi i organizacija (nalik na američki Fox) koji će s pseudopravom naglasiti da NEA nije ništa drugo nego birokratsko slepo crevo koje nema moralni, etički niti bilo koji realni legitimitet da donese ovako krupnu odluku. Think again. Svako ko je potcenio tupi, ali neumoljivi žrvanj administracije na kraju je izgubio ili je naprosto ispao majmun.

Munižaba, Bezbradica, Gaćeša, Neperigaća, Prdić... Ličko-banijsko-kordunska prezimena, za koja ste se uvek pitali „WTF, u čemu je stvar, ’sul’ njihovi preci bili normalni, LOL?” posledica su zezanja sa austrougarskim državnim službenicima, koji su rešili da mrgudnu Srbadiju iz Vojne krajine popišu, ubace u sistem i podele im lična dokumenta. Ovi su odlučili da se bezazleno našale, potežući fiškale za nos i lupetajući gluposti kad su ih ovi pitali za ime, i sada su Uzelci i Kenjala. Svaki moderni Guzina, Surla ili Trtica verovatno žali zbog svojih retardiranih predaka, ali u 21. veku je savršeno kasno da se vade iz Čabrila i Čanaka. Čak i ja, mighty Kuzmanović sa očeve strane, sa majčine sam zloglasni Meandžija: moj fancy predak iz Like našao je za shodno da svoju sklonost kafanama pretoči u prezime, koje će opstati makar još jednu generaciju s obzirom na to su moja braća od ujaka krenula da se razmnožavaju.

Rasplin alert. Poenta je da kada presedan jednom uđe u državne knjige, u ovom slučaju ne bilo koje države, već juesofEJ (bre), budite sigurni da će ostatak sveta slediti suit. A šta mi imamo od toga i kako/da li će se tretman igrača i igračkih dizajnera promeniti nabolje? Koliko će vremena biti potrebno da vesti iz Vašingtona dođu do našeg Juga, da guverner prestane da vrši segregaciju nad nama i da u autobusu/prodavnici prestaju da nas oslovljavaju igračugama? Kada će domaći sudovi prestati sa praksom da se napadači na igrača ne procesuiraju, a da se na palež njihove imovine ne gleda blagonaklono?

Verovatno isto onoliko koliko je trebalo da shvate da su novinari ljudi, što je u 2011. još nedostižan san. Pre neki dan sam pročitao da će sudski postupak napadačima na Teofila Pančića biti revidiran: ko mu je kriv što je podmetnuo glavu ispred mirnih klinaca koji su prosto šetali sa šipkom? Šta bi bilo da je mene neko napao motkom, a ja mu iz nepoznatih razloga nisam zavrnuo šiju ili mu otkinuo ruke i naterao ga da ih pojede? Kako bi policija i sudovi gledali Qzmu, informaciono-tehnološkog, dominantno igračkog novinara? Inspektori Šolaja i Džakula bi me pogledali u oči, pa spustili pogled na papir; ponovo bi me fokusirali u zenice, pa vratili vrat u pravcu hartije...

„Ooo, pa vi ste igrački novinar gospodine, šta to radite, igrate l’ se igrica HUAHAHAHAHAHAHHAAA! Kažete da su vas napali, da vas je mladi Šupica pogledao poprijeko, a Vještica vam ukrao novčanik? Ma je l’ moguće? Da nijeste to sanjali ili vidjeli u igrici HAHAHAWAHHHAHAHAAAAAHA?” Sve bi ličilo na scenu iz „Crnog bombardera”, u kojoj debeli inspektor (Petar Božović) sluša kasetu „Butthole Surfersa”, s tom razlikom što bi Qz opravdao stereotip o agresivnim igračima i batinama fuzionisao inspektore jedan u drugoga. Rezultanta bi bila inspektor ŠolKula, BrundleFly, both hideous and beautiful.

Miodrag „rasplin alert” KUZMANOVIĆ