Pokušaj udara na Internet u Kanadi

Nešto je trulo u državi Kanadi...

Svaki put kada prohtevi korisnika porastu, kada nove usluge i servisi na Internetu ponude novine koje privlače više ljudi i troše više resursa, pojave se biznismeni i uspešni direktori koji su svi lakomi, vlasnici „poslednje milje” sa gromoglasnim zahtevima i „neoborivim” argumentima u korist uvećanja cena ili ukidanja flate rate pristupa ili najčešće oba. Nekako su ta dva elementa komplementarna... Skupi su megabajti...

Iako takva objašnjenja deluju logično, dublji pogled pokazuje da ona nemaju šta da traže u postmodernoj eri, gde je informacija ključni resurs. Takva logika potiče iz vremena kada je poslovanje bilo znatno drugačije – konzervativno i sa namerom da iscedi i poslednju moguću paru na svaki (ne)zamisliv način.

Malo je falilo da zamisao takvih ljudi konačno postane stvarnost u jednoj državi i pravo je čudo što to nije bila Srbija. Domaći i svetski mainstream mediji (a bogami i neki IT magazini i sajtovi) brže-bolje su izvestili o tome da je u Kanadi ukinut flat-rate pristup. Tako se novinarstvo kao profesija još jednom obrukalo nepotpunim informacijama koje su promašile suštinu. Izgleda da je IT nesavladiv pismeni zadatak većini novinara, jer se mnogi iznova i iznova sapliću čak i kada je reč o prostom prenošenju objektivnih informacija.

Dakle, flat rate u Kanadi nije ukinut. Ali, malo je falilo. U stvari, njega bi možda bilo i da su vlasnici „poslednje milje” uspeli da izdejstvuju povećanje cena za manje provajdere, ali bi pretplata bila toliko visoka da bi korisnika takve usluge bilo veoma malo. Na sreću, razum je prevladao, ne onaj humanistički već političko-pragmatični, ali je bar odradio posao. Zašto mi treba da brinemo o nečemu što se zbiva u Kanadi? Kada se pojavi najezda štetočina u komšijskom dvorištu, vrlo je verovatno da će stići i do našeg. A Internet, i još nešto što ima veze sa inteligencijom i pohlepom, ne zna za granice.

U Kanadi je kompletna telekomunikaciona infrastruktura pod kontrolom četiri kompanije: Bell, Rogers, Shaw i Telus. Ostali operateri, dakle, plaćaju vlasnicima „poslednje milje”. Možda lepo zvuči imati više firmi u igri kada se radi o ovom važnom resursu, ali se oligopol u stvari i ne razlikuje mnogo od monopola. Možda su ove kompanije konkurencija jedna drugoj, ali to ne znači da neće sedeti za istim stolom da bi se dogovarali o tome kako da kolač koji dele učine većim. Inače, svi manji provajderi koji zavise od ova četiri džina nastali su kao reakcija države na opasnost od oligopola.

Inicijativa da se praktično ukine flat rate pristup zbog rastuće konzumacije sadržaja i nemogućnosti infrastrukture da to podrži po ovim cenama je proizvod iz kuhinje tih oligopolista, a odluka CRTC-a, dakle države, da im udovolji suprotna je antimonopolističkoj politici koja je dovela do nastanka manjih provajdera i sa idejom da cene padnu, a ne da porastu. Kako to obično biva, sprega biznisa i politike kao da potvrđuje ono Marksovo o bazi i nadgradnji: Agencija za regulaciju radija, televizije i telekomunikacija (CRTC) omogućila je kanadskim džinovima da ne naplaćuju provajderima fiksnu cenu nego da je obračunavaju po protoku.

Tako je Internet, osnovno ljudsko pravo, postao skuplji. Bili su potrebni dani da se sračunaju i objave nove cene. Većina korisnika bi, prema procenama, prihvatila tarife koje uključuju do 25 GB. ISP Shaw planirao je da naplaćuje 25 dolara mesečno za 15 GB i najslabiju brzinu. Za 175 GB trebalo bi da se po tom planu izdvoji čak 97 dolara. Samo bi tako bilo dovoljno novca da se izgradi infrastruktura koja bi podržala protok informacija koji je u konstantom porastu. U priči, naravno, postoji očigledan paradoks – čemu jačanje infrastrukture kada bi se protok ionako smanjio, jer je malo korisnika koji bi ostvarivali visoku „potrošnju”?

Što je još važnije, postoji i očigledna neistina: i sa postojećim modelom i cenama Kanada ima dovoljno jaku infrastrukturu. Internet će tamo preživeti – za to ne moramo da budemo eksperti. Odluka CRTC sada je prilično ublažena zahvaljujući predsedniku Kanade. Dakle, ako je „velika četvorka” govorila istinu, onda će narednih godina znatno opasti kvalitet konekcije zbog prevelikog protoka. Vreme će biti dovoljan dokaz pravih motiva oligopolističke četvorke.

Najvažniji uzrok ove pobede korisnika jeste činjenica da Internet nema vlasnika. Internet nije mreža računara i kablova već ono što kroz njih prolazi. Oni mu omogućavaju postojanje. I mi dišemo zahvaljujući vazduhu, pa ga ne identifikujemo sa sobom. Oligopolisti su, dakle, pokušali da suze dotok vazduha kako bi naplaćivali više za nešto što nije njihovo. Internet našeg vremena nisu izmislili inženjeri i „elektronci” – oni su samo omogućili da on nastane. Stvorili su ga programeri, dizajneri, ljudi sa idejom, pa i obični korisnici. Njega stvara čovečanstvo. Zato on ne pripada nikome, a naročito ne vlasnicima kablova.

Dokaz se ogleda u činjenici da se Internet odbranio. Nije predsednik Kanade ili neki političar došao do ovakvog zaključka pa samoinicijativno reagovao, već je zajednica korisnika pokazala da je jača od svih telekomunikacionih džinova Kanade. Protest je trajao devet dana. U online peticiji skupljeno je 350.000 potpisa. YouTube se zapalio samosnimljenim porukama za državu, provajdere, političare i CRTC. Pričalo se o izlasku na ulice. Pisali se blogovi, pravljene su Facebook strane, sve kolumne bile su posvećene ovom ozbiljnom problemu. Opozicija je brže-bolje reagovala, ali je i predsednik bio svestan prilike za političke poene. I dobio ih je na najbolji način – Twitter porukom građanima.

Ovakvih inicijativa je bilo i biće ih širom sveta. Srećom, internet zajednica postaje toliko jaka da pomaže u obuzdavanju režima. Dalje, u sferi Interneta najjači igrači nisu vlasnici poslednje milje već internet kompanije kao što je Google. Dok se takvi džinovi pitaju, korisnici imaju na svojoj strani jake saveznike.

Ipak, zašto je ovako nešto zamalo urodilo plodom u Kanadi, a nije negde drugde? I AT&T u Americi sanja o takvim „idealnim uslovima”. Odgovor leži u kombinaciji faktora vezanih za zabrinjavajuće odnose CRTC-a i „velike četvorke”, ali i činjenici da dva najveća internet provajdera imaju u svom vlasništvu i jake kanadske televizije, a na tržište ove zemlje ušao je i Netflix, koji nudi streaming vrhunskog TV sadržaja. Vlasnici „zelene milje” prvo su pokušali da objasne sudu da je po kanadskom zakonu Netflix televizija, a ne internet destinacija (?!). Ruku na srce, nisu koristili pojam televizija, ali je definicija probudila tu asocijaciju, imajući u vidu to da je ovaj moćan konkurent okarakterisan kao neko ko „emituje program”. Sada je jasno zašto se Hulu premišlja da li da uđe na tržište Kanade.

Na veliku sreću, nisu svi telekomunikacioni džinovi takvi. To, naravno, zavisi od ljudi koji ih vode. Ima mnogo suprotnih primera. Poznato je da su internet ponude operatera mobilne telefonije svuda nepovoljnije kada se radi o naplaćivanju protoka, nego što je to slučaj sa ADSL-om i kablovskim Interneom. Ipak, čak se i tu situacija menja nabolje. Građani zemalja Evropske unije imaće, zahvaljujući Deutsche Telekomu, flat rate pristup za mobilni Internet. Ovaj operater planira da ponudi paket sa neograničenim protokom po ceni od 14,95 evra mesečno. Konkurencija će biti primorana da krene stopama ove kompanije.

Verovati da je budućnost Interneta u kontrolisanom i ograničenom pristupu po pitanju brzine i količine podataka, jednostavno je ludost, ali će uvek biti onih koji će na svaki način pokušati da to sprovedu. Srećom, takvi ne zaziru samo od korisnika, političara i moćnih internet kompanija, već i od sopstvene konkurencije. Deutsche Telekom je jedan od primera, a svakako je vredan pažnje i satelit Hylas-1 kompanije Avanti Communications koji će signalom pokriti skoro celu Evropu u cilju iznajmljivanja infrastrukture zainteresovanim provajderima. Sledeće godine Avanti Communications planira lansiranje satelita namenjenog Bliskom istoku i Africi.

Ostaje pitanje vezano za mentalitet ljudi koji stvaraju ovako nelogičnu poslovnu politiku. Njihov um jednostavno je naštelovan za tradicionalno poslovanje. Deutsce Telekom zabeležio je profit od 64,6 milijardi dolara u fiskalnoj 2009. godini, a veliki deo tog novca došao je zahvaljujući internet i mobilnom marketingu. Očekuju se i ogromni prihodi od projekta vezanog za funkciju telefona kao virtuelnog novčanika. Dakle, taj džin je u rukama ljudi koji znaju kako da unovče svoje vlasništvo „poslednje milje”, a da ne oštete svoje korisnike.

S druge strane ostaju relikti prošlosti, korporativni dinosaurusi koji svoje kompanije vode kao da je reč o lancu prehrambenih objekata. Svaki telekomunikacioni džin ima sve uslove (broj korisnika, fizičku infrastrukturu, novac) da stvori ogromne prihode putem internet servisa i usluga i da na taj način finansira širenje kapaciteta, a da ne ošteti korisnike. Zato je svaki pokušaj da se povećanje cena ili ukidanje flat rate pristupa objasne infrastrukturnim potrebama jednostavno – laž. Potrebno je samo razmišljati nekonvencionalno.

Ivan VESIĆ