Od Srbije do Bugarske, od aerodroma do hotela, od foajea do sobe, od ulaza do kreveta i skidanja patika, svega tri puta sam skrenuo pogled sa ekrana

epilog

Go do pojasa stajao sam ispred ogledala u kupatilu hotela na bugarskoj rivijeri. S druge strane me je gledao Zoran Kehler, kolumnista časopisa „PC” (press), zbog čije sam opaske o nezadovoljavajućem kvalitetu broadband Interneta u hotelima u Maleziji svojevremeno zagrizao čošak zida i ostavio bris gleđi na malteru. Bila je sredina devedesetih, strahovlada SPS-a u punom jeku, kompjuteraši u Srbiji jeli su fungus sa stopala da uštede za Cyrix 166+ i kačili se na 14.400, a on nam je poručivao da je neoprostivo da hotelijeri u Maleziji deklarišu ADSL brzine koje on sa laptopom u sobi ne može baš da postigne. Tih dana sam uljio samostrel listajući imenik i okrećući sve Kehlere na području šire Srbije, samo da bih deset i kusur godina kasnije video njegov odraz u ogledalu.

Miodrag K, veliki, bledoliki nerd iz Srbije, koji bi, ispušten iz aviona sa visine od nekoliko stotina metara, probio hotelski tavan, spratove, temelje i sve slojeve asfalta kao kakav mesnati Durandall, došao je na more i proveo deset dana zureći u ekran supertelefona i sa visine, nazalnim glasom, prebacivao bugarskim konobarima na kvalitetu wirelessa u kafićima i široj zoni plaže; nijednom se nije bućnuo u more jer su se deca okolo prskala; odbijao je da razgovara na srpskobugarskom koji svi razumeju insistirajući na Poš-akcentovanom engleskom; naručivao je mohitose proveravajući šta frendsi pišu na Fejsbuku. Na Fejsbuku! Slici poraza nedostajale su samo moderne muške natikače sa tračicom između palca i dopalačnog prsta. Boško Jakovljević, pačji kljunovi, menadžeri iz kruga dvojke... Žurka kod Anje, hajdemo svi! Hej, ovo je sjajan disko saund! Ko će da đuska! Gospode Bože, pa ja sam se pretvorio u Zorana Kehlera ili, u najmanju ruku, u nekog raspojasanog hip retarda iz reklama za mobilnu telefoniju! Zaslužio sam da mi neko otkine glavu i izvrši brutalnu defekaciju u otvor vrata. Voljno sam se ugasio, kao nanozaraženi Švarceneger u „Terminatoru 3”, padajući na kolena i nakratko uživajući u otrežnjujućem dodiru ivice lavaboa...

prolog

Moja transformacija u isfoliranog, homoanalnog mr. Hajda započela je rasejanim OK na predlog o letovanju u Bugarskoj. Zlatni Pjasci, reče ona, tamo još nismo bili, Bugarska je fun ako se ne ide u Sunčev Breg ili kakav drugi narodn... Bugarska je fun? Ne znam kako ovo nisam registrovao unutrašnjim uhom. Verovatno zato što sam, poput bivola koji je pasao aromatičnu travu, opčinjeno buljio u ekran HTC Desirea. Poslednji put sam ovakav tehnološki fleš imao igrajući Wing Commander 3 na Pentiumu 133 MHz, a na gedžete sam najčešće ostajao potpuno ravnodušan. Ne i na ovaj, prokleti, fatalni i fantastični trikorder iz 25. veka. Kao i Henri Dorset Kejs iz „Neuromansera”, koji je i pored neuroblokatora našao dop koji ga je uradio, i ja sam bio svestan toga da ću nakon kušanja sprave koja mi je ušla pod kožu imati krvav mamurluk. Umesto „mozga koji je neko izvadio iz glave, propržio na ulju koje se osušilo i slepilo oko namreškanih polutki, između kojih je sevala zelenkasto-purpurna bol”, pretvorio sam se u kombinaciju Šeldona, Ljiljane Habjanović-Đurović, Ašoka Murtija i fancy porculanskog bidea. Za sve su krive digitalne slasti sa Amoled ekrana. Amoled!

Od Srbije do Bugarske, od aerodroma do hotela, od foajea do sobe, od ulaza do kreveta i skidanja patika, svega tri puta sam skrenuo pogled sa ekrana; doručak, plaža, kafane... Bugarska rivijera mi je bila puki background noise između instalacija softvera sa Android marketa, igranja retardiranih casual MMO-a u kojima za prave pare kupujete energiju ili kristale, kontrolisanja stanja rupe na dnu Meksičkog zaliva, čitanja CNN-a i apdejtovanja vremenske prognoze. Sve ono što nikad ne radim radio sam sada, jer je svaka prokleta glupost delovala kao magija kada se posmatra na iskričavoj oštrosti najjačeg smart telefona na svetu.

Petog dana moja lepša polovina se razbolela. Da li od nerviranja, da li od bugarskih bakterija, ostalo je misterija. Zabavljao sam je teorijom da je zombifikovana, da će sledećeg jutra poželeti moj mozak, da će osoblje hotela doći u sobu sa bakljom i testerom, a da ću ja stajati pored kreveta mašući HTC-om, odbijajući da poverujem u očigledno i sikćući kroz zube: „Samo priđi, Vančo... ubiću prvog koji joj se približi...” Bolno se smejala, ali me je zveknula kada sam joj ponudio Tetris na HTC-u. „Skloni... mi to... ispred očiju... da te NE BIH..”. „Ali ovo je Amoled... vrhom prst...”. *SBLAM*

Vasil Angelov, bugarski Elvis impersonator, nežno je zavijao iz kafića na plaži. Njegova vizija „Blue Suede Shoes” poslužila mi je kao konopac roniocu u podvodnoj pećini. Ustao sam sa patosa u kupatilu, zakoračio u tuš kabinu i sprao Stiva Džobsa sa sebe. Oko 0.3 sekunde sam se predumišljao da li da Desire stavim na pod i zgazim ga. Za androida, to je čitava večnost...

Miodrag „Amoled” KUZMANOVIĆ