Arhitektura za high-tech potrebe

Većina kuća i stanova ni danas nema najosnovnije priključke – ako na odgovarajućem zidu postoji dovoljan broj utičnica za struju, prvi sledeći priključak za telefon je na drugom kraju stana...

Svi želimo da živimo udobno. Životna situacija se menja, a mogućnosti za poboljšanje životnog prostora rastu. Svaka kuća, uz minimalne dodatne investicije, može postati tzv. pametna kuća, koja će sama raditi za vas i vašu udobnost. Doduše, ako to pokušate sami da postignete, shvatićete da pametne elektronski opremljene kuće ne bi bile ni toliko lepe, a ni toliko pametne, da im kablovi štrče na sve strane.

Nekada verovatno niste imali tih problema, ali nekada je u vašoj kući bila samo jedna sijalica, a televizor se smatrao dostupnim ako ga ima prvi komšija. Srećom, vremena se menjaju.

U javnim objektima od velikog značaja, kao što su bolnice i objekti državne administracije, automatizacija i lak pristup kompjuterskom sistemu objekta već decenijama su standard. Projekti ovakvih objekata podrazumevaju posebna rešenja za kompjuterske instalacije za celu zgradu, sa dodatnim akcentom na predviđanje potencijalnih potreba objekta. Naravno, u projekat instalacija su, pored mogućih budućih potreba, uključene i ideje o transformabilnosti originalnog projekta, u zavisnosti od promene funkcija prostorija. Zaposlenima u ovim objektima nemoguće je da zamisle radni dan bez pomoći računara i lakog pristupa centralnoj mreži preko žičnih i bežičnih sistema u zgradi.

Dobro poznati problemi

Sa porodičnim stanovanjem situacija je potpuno drugačija. Većina kuća i stanova ni danas nema najosnovnije priključke za računar. A čak i ako na odgovarajućem zidu postoji dovoljan broj utičnica za struju, prvi sledeći priključak za telefon je na drugom kraju stana... Da i ne pominjemo trenutak kada se susretnete sa problemom instalacija u projektovanju stana za nekog posvećenika koji bi baš želeo da iz svake sobe ima pristup svom dragom kućnom serveru. Naravno, što je projekat ozbiljniji, to su problemi veći. Server koji može da opskrbljuje jedan dom može da stane u prosečan dobro dizajniran orman, ali server koji opskrbljuje jedan institut, na primer, zauzima bar jedan omanji parking.

Svi znamo kako izgleda Gordijev čvor koji principom slučajnosti uspeju da naprave kablovi oko vašeg kompjutera, sa brdima i dolinama usled kablova koje ste pokušali da sakrijete ispod tepiha ili itisona. Onog trenutka kada pokušate da pomerite miš i shvatite da usput vučete i tastaturu i zvučnike, a jedino što drži monitor na mestu jeste njegova težina, znaćete da ste o kablovima morali ranije da razmišljate, ili vi, ili onaj je projektovao vaš radni prostor. A uvek je lakše okriviti projektanta, zar ne?

Pravljenje sobe u sobi

Idući u suret novim tehnologijama, i arhitektura mora da se menja. Jednostavno, o kompjuterima i kućnim uređajima mora da se razmišlja još u fazi gradnje, kako ne biste došli u situaciju da se besomučno pretvarate da tepih nema grbu. Većina pribegava jednostavnom rešenju – postavljanju kablova ispod podnih lajsni. Međutim, šta se dešava kada ima više kablova nego lajsni? Tada arhitektura stupa na scenu.

Tri pravila kabla:

• Ako instalacija postoji, mora se sakriti tako da niti smeta, niti se vidi.

• Skrivač bi trebalo da bude montažno-demontažni, tako da se mogu vršiti eventualne popravke ili zamene.

• Ako nema drugog rešenja, ili ste nešto zaboravili da predvidite, kupite mnogo više metara instalacije nego što vam je potrebno i naoružajte se gipsom.

Tehnički gledano, najčešće se montiraju dupli zidovi, odignuti podovi i spušteni plafoni. Pravite sobu unutar sobe. Nemojte puštati mašti na volju, niko ne priča o filmu „Kocka”. Stvar je mnogo jednostavnija. Hi-tech tehnologiju možete sakriti ne tako hi-tech gipsom. Sve što treba uraditi jeste ispred zida koji čini vašu kuću, kancelariju, stan, napraviti još jedan lakomontažni zid iza kojeg će se naći svi kablovi daleko sakriveni od vaših pogleda. Postavljaju se nosači u obliku U-profila na zid koji je predviđen za instalacije i po njihovom postavljanju zid se zatvara gips-kartonskim pločama. Ovim postupkom jedna dimenzija prostorije skraćuje se za 5 do 10 centimetara, ali se dobija instalacioni zid u koji je moguće postaviti sve neophodne instalacije za prostoriju: TV priključak, telefonski priključak, cevi za klima-uređaj... mogućnosti su neograničene. Iako se gubi određeni prostor, ostvaruje se velika ušteda materijala i vremena. Isto to možete uraditi i sa podom i sa plafonom, u zavisnosti od toga kako želite i šta želite da sakrijete. Ako dođe do kvara ili bilo kakve promene, ne obija se ceo zid, već se razbije jedna laka gips-kartonska ploča, koja se brzo i jeftino menja. U velikim prostorima, bankama, kancelarijama... rešenja su drugačija. Najčešće se pribegava dvostrukim podovima, kroz koje se slobodno pušta šuma kablova i cevi. Pod se montira na nosače, na visini od minimalno 15 cm od betonske konstrukcije. Isti princip važi i u montaži unutar spuštenih plafona. Ove dve varijante, nažalost, ma koliko da su praktične za velike zgrade, skupe su i nezgodne sa stanove i privatne kuće. Na prosečnu spratnu visinu od 2,50 m u našoj stambenoj izgradnji, računajte da morate da oduzmete minimalnih 15 cm u podu, odnosno 15–40 cm u plafonu. Ako pribegnete polaganju kablova u pod, ali vam finansije dozvoljavaju samo da postavite „plivajući” pod direktno na konstrukciju, svaka manja izmena tražiće razbijanje keramike ili parketa, a dodavanje novih mesta u podne kutije za priključke nije moguće.

Treba platiti cenu

Srećom pa će u stambenoj izgradnji, kada ne mora svako da bude svoj majstor, neko o ovim visinama razmišljati umesto vas. Standardi se prilagođavaju tehnologiji, možda ne dovoljnom brzinom, ali je proces sigurno u toku. Čak i pri kupovini novog stana sada možete primetiti da postoje sve potrebne utičnice, plafoni su spušteni, podovi odignuti, a vi se nećete osećati kao da vam plafon stoji tik nad glavom. Stoga, ako ste se ipak odlučili da sami gradite svoj dom, poverite projekat nekome ko je za to stručan ili se barem konsultujte s njim, da ne biste sebe doveli u situaciju da neprestano ponavljate rečenicu: „Pazi glavu!”

Koliko god ovakve intervencije mogu da povećaju cenu izgradnje vaše kuće ili cenu kvadrata stana, višestruke koristi ovih sistema, njihova trajnost, lakoća održanja, prevazilaze onih nekoliko evra više kada date novac za njih.

Ovo sakrivanje električnih instalacija i sklanjanje kablova ispod poda umesto pod tepih, nije samo iz estetskih razloga, već i iz bezbednosnih. Jednog dana deca će doći, roditelji će ostariti, vi ćete gledati u šolju sveže sipane kafe umesto u to kuda hodate, a šetnja po Urgentnom centru je daleko od zabavne. U slučaju nekih varničenja na instalacijama, mnogo je bezbednije držati ih ispod vatroopornih prepreka nego slobodno u prostoru.

Utičnice se mnogo lakše štite od „napada” malog deteta jednostavnim poklopcem, nego što ćete zaštiti kabl od istog tog deteta kada poželi da ga iseče makazama.

Sve u svemu, dugoročne beneficije ovoga su mogućnost lakšeg organizovanja prostora, lakše izmene, održavanje, jeftinija i brža popravka i intervencija svake vrste.

Iako je većina ovih instalacija u širokoj upotrebi danas, čak i u novim zgradama i kućama se postavljaju naknadno, što samo stvara više problema nego koristi. Jedino pravo rešenje za ovaj problem jeste donošenje zakona kojim se predviđa obavezno postavljanje svih neophodnih instalacija u nove objekte. Dok ovaj problem postoji, pametne kuće koje rade najosnovnije poslove umesto nas i dalje će biti samo deo mašte.

Milica DUMELJIĆ