Situacija na polju teniskih simulacija danas izgleda gotovo idilično – na meniju se može naći od svega pomalo i za svakog ponešto. Oni sa nešto slabijim konfiguracijama mogu da probaju Virtua Tennis i Top Spin, za vlasnike jačih kalibara rezervisan je Virtua Tennis 3, a ne treba smetnuti s uma da se u bliskoj budućnosti očekuju, sa nalepljenom next-gen etiketom na pakovanju, Smash Court Tennis 3 i Top Spin 3. Ipak, nije sve oduvek bilo tako... Iako je tenis bio jednako popularan u svetu kao i kod nas (stariji čitaoci sigurno se sećaju kako je nekad „pržio” Boba Živojinović ili, nešto kasnije, Monika Seleš), krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka kvalitetne reprezentacije belog sporta mogli ste da izbrojite prstima jedne ruke. Standardi su tada, logično, bili na znatno nižem nivou, a i razvojni timovi nisu se baš ubijali da obezbede licence, privole vodeće tenisere da daju pristanak za pojavljivanje u igri ili porade na realističnosti. Otuda se na tržištu našla gomila bezvrednih tematskih igara koje niko nije želeo.

Amigin par asova

U celoj priči čini se da su najbolje prošli vlasnici Amige, za koju je tokom godina izašlo nekoliko zanimljivih ostvarenja. Udarnu iglu žanra predstavlja dvojac Pro Tennis Tour (snesorama.us/ROMS/?s=amiga&q=pro+tennis+tour, 434 KB i 648 KB), za čiji su nastanak zaslužne kompanije Blue Byte i Ubi Soft. Prvi deo se na rafovima prodavnica pojavio još daleke 1989. godine nudeći sasvim solidnu grafiku, realistične zvučne efekte (linijske sudije čak povremeno uzvikuju „aut”) i mogućnost plasiranja servisa u željeni deo terena (iskorišćena je popularna metoda „letećeg krstića”). Ipak, nedostatak senzibilnije kontrole izvođenja udaraca partije je svodio na trčanje po terenu za lopticom i pritiskanje tastera za „pucanje”. U zavisnosti od položaja na terenu i blizine loptice, igrač (čitaj: programski kôd) po sopstvenom nahođenju plasira udarac. Takođe, kretanje loptice izuzetno je sporo, a igraču je potrebna čitava večnost ne bi li, po pritiskanju tastera, izvršio pripremu za udarac. Za 1989. godinu ovo su bile manje rupe na putu...

Nastavak se pojavljuje 1991. godine i donosi poboljšanja na svim poljima (malo razočaranje bila je grafika koja nije previše napredovala). Moguće je biti muški ili ženski takmičar, igrati dubl mečeve, učestvovati na turnirima širom sveta (ovo je preteča Tour režima u modernim simulacijama) i zarađivati novac/podizati ranking, čak se i okušati i u Dejvis kupu. Kontrola izvođenja udaraca dovedena je do savršenstva, tako da je salvama hirurški preciznih udaraca sa osnovne linije protivnika moguće izbaciti iz ravnoteže, pa nakon toga reskim volejom spakovati poen u džep. Za početnike je rezervisan nivo težine Junior, u kojem naročiti algoritam vodi računa o kretanju igrača i pripremi za udarac, a vaše je samo da usmerite lopticu u željenom pravcu i pritisnete taster za „pucanje”. Let loptice znatno je brži (u pojedinim situacijama ipak nedovoljno), postoje tri različite podloge (šljaka, trava i beton), zvučni efekti su odlični – ubačen je i glavni sudija koji nakon svakog poena „izgovara” rezultat. Ako ste ljubitelj teniskih video igara, ovaj naslov čak i danas može pružiti sate i sate dobre zabave.

SNES biser

Što se tiče razvoja igara u žanru, za programere kompanije Blue Byte priča se ne završava. Naime, 1993. godine za igračku konzolu SNES pojavljuje se Jimmy Connors Pro Tennis Tour (www.romnation.net/srv/roms/54048, 336 KB). U pitanju je frizirana verzija Amiginog hita i pravi biser među igrama ovog tipa iz pomenutog vremena. Zahvaljujući moćnom džojpedu koji konzola poseduje, autorski tim implementirao je kontrole za izvođenje čitave palete različitih udaraca. Tako je moguće izvoditi slajs/spin udarce (igrač čak zauzme drugačiju poziciju prilikom pripreme), lobove, „skraćene” lopte, a pravo iznenađenje predstavljaju tasteri za odigravanje dubokih pasinga. Pored toga, postoje i dve vrste volej udaraca, što igraču omogućava da u svakom momentu odabere pobedničku formulu. Grafika je značajno uznapredovala pa, recimo, travnati tereni zaista ostavljaju utisak da se igra na najbržoj podlozi i nisu samo neidentifikovane zelene površine. Inače, paleta terena znatno je proširena i obuhvata travnate, zemljane, betonske, zatvorene (u halama), pa čak i podloge prekrivene snegom (!) ili peskom (dobro, ovo nije neophodno igračima koje tenis ne privlači toliko). Zanimljivo je da tokom odigravanja mečeva može da počne da pada kiša (čak i sneg). Najlepši aspekt igre je fluidan gameplay. Zaista imate osećaj da kontrolišete tok meča, a greške koje se javljaju prilikom izvođenja udaraca (česti auti, pogađanje mreže itd.) doprinose realističnosti. Prava je šteta što su u modernim simulacijama tenisa igrači predstavljeni kao nepogrešivi roboti. Na kraju, valja još istaći da se jačina udaraca određuje dužinom pritiskanja tastera za „pucanje”, da postoji mod u kojem je programska rutina zadužena za kretanje, izuzetno detaljni statistički podaci u koje igrač ima uvid nakon svake promene strana, te da se sem Džimboa (info za mlađe čitaoce: Džimi Konors je bivši svetski reket broj jedan, a trenutno trenira Endija Rodika) u igri ne pojavljuje nijedan licencirani igrač (ukupno ih je 16).

Sega Mega Drive – arcade all the way

Za razliku od vlasnika Super Nintenda, vlasnici sistema Sega Mega Drive nemaju čime da se pohvale kada su simulacije tenisa u pitanju. U poređenju sa Jimmy Connors Pro Tennis Tourom ili Amiginim Great Courtsom 2 (što je drugo ime za Pro Tennis Tour 2), Segini takmaci izgledaju neatraktivno i strogo arkadno orijentisano. Ipak, pažnja bi mogla da se obrati na ATP Tour Championship Tennis (www.romnation.net/srv/roms/48464, 852 KB) iz 1994. godine. Kao što naziv sugeriše, ova igra izrađena je pod pokroviteljstvom Svetske teniske asocijacije i ljubiteljima belog sporta biće zanimljiva isključivo zbog informacije da na jednom mestu nudi najveći broj licenciranih igrača koji se ikada okupio u igrama sličnog tipa. Verovali ili ne, bićete u prilici da upravljate sa 40 (i slovima – četrdeset) različitih tenisera. Tu su: Pit Sampras, Majkl Štih, Tomas Muster, Serhi Brugera, Petr Korda, Stefan Edberg, Ivan Lendl, Majkl Čeng, Ričard Krajiček, Bred Gilbert, Gi Forže, Mats Vilander, Džon Mekinro... Pored tada aktivnih igrača, autori su implementirali i likove nekoliko legendi svetskog tenisa – Artur Eš, Rod Lejver, Ilija Nastase, Džon Njukomb, Ken Rosevel... Jednostavno sjajno! Nažalost, na terenu igrači se ne razlikuju previše jedan od drugog, ali su im fizičke predispozicije i umešnost jasno istaknute u sedam kategorija (kretanje, forhend, serva, snaga...). Takođe, postoje četiri različite vrste podloge koje se, osim vizuelno, razlikuju po brzini kretanja loptice, ali i po visini njenog odskoka. Segment u kojem ATP Tour Championship Tennis razočarava je gameplay. Brzinu izvođenja možete korigovati i time donekle ublažiti problem, ali najveća kvaka je tajming odigravanja udaraca. Jednostavno nemate pravo na grešku. Ukoliko uspete da se naviknete, možete kreirati svog igrača i krenuti u pohod na vrh ATP lestvice učestvovanjem na seriji turnira.

Prava je šteta što programeri Codemastersa lik i delo legendarnog tenisera Pita Samprasa nisu umeli bolje da iskoriste nego što su to učinili 1994. godine smišljanjem igre Pete Sampras Tennis (www.romnation.net/srv/roms/51198, 553 KB). Ruku na srce, u pitanju nije loše ostvarenje već tipičan primer 2D arkadne sportske igre koju, ako uspete da savladate komande, možete zavoleti već posle nekoliko odigranih mečeva. Pete Sampras Tennis donosi podršku za igranje do četiri ljudska igrača i uklanja sve granice među polovima – mečeve je moguće igrati i u svojevrsnom miks singlu. Okosnicu čini režim World Tour u kojem igrač ima po jedan meč na svakom od 18 dostupnih turnira. Međutim, to nije sve. Ukoliko ukucate odgovarajuću šifru (Zeppelin), otvaraju se dva zaključana režima, od kojih Huge Tour donosi igranje za ranking i putovanje po turnirima baš kao u modernim simulacijama tenisa. Upravljanje je solidno rešeno i podrazumeva upotrebu tri tastera – za normalan udarac, lob i bacanje u stranu kako bi se dohvatile naizgled neuhvatljive loptice.

Godine 1995. pojavljuje se nastavak – Pete Sampras Tennis ’96 (www.romnation.net/srv/roms/51202, 0,98 MB). Programeri su implementirali brojne novine na audio-vizuelnom planu (čak postoje ponovljeni snimci), ubačene su zatvorene teniske arene (u prethodnom delu mečevi su se odigravali na travi, šljaci i tvrdoj podlozi), a promene je doživeo i sistem upravljanja. Teško je reći da li su strele promena odapete u pravom smeru, pogotovo što preovlađuje osećaj da je izvođenje udaraca sada još teže.

Coin-op praznina

Nećemo mnogo pogrešiti ako kažemo da za arkadne aparate gotovo da nije postojala teniska simulacija vredna pomena, sve do izlaska Virtua Tennisa na tržište. Ipak, Ultimate Tennis (www.romnation.net/srv/roms/58253, 1,4 MB) poznate kompanije Art & Magic, iz 1994. godine, zanimljiv je iz nekoliko razloga. Pre svega, ovo je prva igra ovog razvojnog tima za coin-op mašine, a s druge strane, igrači su predstavljeni digitalizovanim sprajtovima. Gameplay je kako treba, ali i ništa više od toga – postoje tri vrste udaraca (spin, slajs i lob), kao i mod za početnike kod kojeg programska rutina označava idealan momenat za opaučivanje loptice. Na početku postoji izbor igrača (ukupno ih je šest, nisu im naglašene sposobosti i nijedan ne predstavlja poznato ime) i jednog od četiri turnira na kojem se može učestvovati (Australijan open, Rolan Garos, Vimbldon i US open). Ono što kod ove igre najviše „bode oči” jeste suviše niska kamera (gotovo da je pozicionirana iza leđa igrača) i veoma često skrolovanje ekrana. Takođe, lopticu je veoma teško izbaciti u aut ili je zakucati u mrežu. Pošto se radi o igri za arkadni aparat, autorski tim osmislio je specijalan sistem odigravanja mečeva (sve u službi otimanja što veće sume novca za žetone). Naime, takmičenje na turniru počinje u čevrtini finala, u odlučujućem setu, pri rezultatu 4:4. Problem je u tome što imate pravo na svega šest izgubljenih poena (bez obzira na važeći rezultat), nakon čega je potrebno ubaciti novi žeton.

Još malo Amige za kraj

Pošto smo pregled počeli ostvarenjima za Amigu, tako ćemo ga i završiti. Tennis Cup (snesorama.us/ROMS/?s=amiga&q=tennis+cup, 637 KB) francuske kompanije Loriciel iz 1989. godine mnogi smatraju za drugu po kvalitetu tenisku simulaciju kada je „prijateljica” u pitanju. Iako nema previše toga da ponudi na polju gameplaya, ova igra ostaće upamćena po inovativnom pogledu na teren. Naime, da bi se omogućili identični uslovi za oba (ljudska) igrača, ekran je po horizontali podeljen na dva jednaka dela, tako da svaki igrač svog pulena posmatra iz prepoznatljive („odnatraške”) perspektive. Iako na papiru ovakva postavka stvari zvuči logično, u praksi se njena implementacija nije pokazala baš najboljom. Pogled na teren je nepregledan, kamera je suviše nisko, a posmatranje akcije iz dve različite perspektive istovremeno (pogled vam odluta, želeli vi to ili ne) zna da unese konfuziju. Da bi izašao u susret željama kupaca, autorski tim 1992. godine izbacuje nastavak. Tennis Cup II (976 KB) donosi mogućnost isključivanja split-screen režima, ali pati od istih boljki kao prethodnik – niske kamere i prilično diskutabilnog gameplaya.

Za kraj, ukoliko preferirate arkadne teniske igre, dočepajte se ostvarenja kompanije Audiogenic – Super Tennis Champs (eager.back2roots.org/Download/stcDL.html, 669 KB) iz 1995. godine za Amigu 1200. U pitanju je igra brzog izvođenja i solidnih tehničkih karakteristika, za koju će vam biti potrebno mnogo vremena da biste se navikli. Na meniju se, po defaultu, nalazi 16 tenisera uz mogućnost odigravanja egzibicionih mečeva, turnira, učestvovanja na grend slem skupovima ili čak formiranja lige. Preuzimanjem tzv. character diskova, u igru se mogu ubaciti i teniserke, ali i „otključati” miks dubl takmičenja.

Vladimir PISODOROV