Vreme je da se među agresivnom omladinom pojavi lik mesijanskog kalibra

I pored dve decenije opasnog življenja, globalne nesigurnosti i društvenog miljea koji pogoduje razvoju kvalitetnog ludila, urbani terorizam na domaćim prostorima i dalje vidljivo kaska za trendovima koji su u ostatku sveta odavno etablirani. Srpski (odnosno, srbski) huligan predstavlja prilično lenju i neinventivnu varijantu razbijača imovine, koji u metodi izbora cilja i sredstava uopšte ne nastupa sa pozicije kreativnosti, već se u kanalisanju primordijalnih nagona, potpuno suprotno učenju Karla Marksa, rukovodi isključivo bazičnim generatorom motiva: sopstvenim nosom i stomakom. Tvrdoglavo insistirajući na razbijanju ugostiteljskih objekata, domaći huligan gotovo kontraevoluciono odbija da napreduje na razvojnoj lestvici. Potpuno zanemerivanje individualnog uzdizanja i napretka u ovom hobiju/profesiji rezervisaće mu samo beznačajnu fusnoticu nekog budućeg Who-is-who in hooliganism. To će biti još jedan bolni poraz i još jedna propuštena šansa našeg naroda, koji u istorijskom konktekstu polako postaje klovn i sinonim za paradoksalni kontrast između investicije testosterona i nerealnog/nedostižnog/suludo osmišljenog cilja.

Kako drugačije objasniti nemaštovitu zatucanost, koja u slučaju neke nacionalne nepravde gnev i fokus tog dela omladine kanališe isključivo ka restoranima franšize McDonalds i pekarama čija firma nije ispisana ćirilicom. Bombardovanje, neuspeh na izborima, sportski porazi, diplomatski nesporazumi i drugi oblici nacionalne nepravde i razočaranja u staklenim očima naših huligana automatski proizvedu sliku same srži problema: iscereni klovn Ronald MekDonald, potpomognut Gorancima, Albancima i ostalim narodima koji drže monopol u industriji peciva, na svim frontovima agresivno lobira za poraz i poniženje našeg naroda, frenetično se cerekajući i zabadajući igle u pamučnu i paralisanu lutku Majke Srbije. Nadražujući mirisi BigMaca, Cheeseburgera i pite sa jabukama poput noža seku slatka isparenja pušeće gibanice, što za našeg huligana znači isto što i lelujava crvena maramica ispred njuške razjarenog crnog bika. Uzimanje pajsera, posezanje za kockama iz kaldrme i kanonada na izloge ovih simbola nepravde koja ne prestaje postaje jedini logičan izbor, jedina smislena akcija posle koje se hormonski balans nanovo uspostavlja. To je, u nedostatku boljeg izraza, apsolutno Low Tech i passe.

Srpski huligan, ukoliko ne razvije ideologiju i metodologiju akcije iole napredniju od kamena sa ramena u restoran, neumitno će slediti sudbinu dinosaurusa, nestati sa istorijske scene i postati žrtva demona regresije. Potpuno neobaziranje na savremene trendove nasilništva ne može se objasniti ničim drugim do lenjošću i predominantnim nacionalnim ponosom. Prosto kopiranje metoda islamskih fundamentalista, samoubilačko-bombaški napadi i roadside bombs su ispod časti srbskog huligana, ponosnog i nepokornog potomka hajdučkih buljubaša koji su pet stotina godina maltretirali turske okupatore, čineći im okupaciju Srbije apsolutno nepodnošljivom.

Vreme je da se među agresivnom omladinom pojavi lik mesijanskog kalibra, koji će, pored neposrednog rukovođenja legionarima, na sebe preuzeti i obavezu kreiranja akcione metodologije. Huligan-mastermajnd koji će do perfekcije razviti alternativne metode Pokazivanja Svima S Kim Imaju Posla, kombinujući silu sa umetnošću i religijom! Ako nam vetrovi sudbine budu naklonjeni i ako nam zvezde pokažu pravi put, u bližoj budućnosti možemo očekivati pionire novog oblika nasilnog busanja u prsah koji će nas staviti na naslovne stupce urbanogerilskih fanzina. Kratak pogled na staklenu kuglu potvrđuje da smo bili u pravu.

Prvi avgust 2009, Novi Sad – Rade Šolaja, sin penzionisanog zastavnika VS i zagriženi navijač Voše, odlučuje da se sam, bez svedoka, spali na Crvenom Čotu uvijen u američku zastavu natopljenu benzinom. Iznenenadni letnji pljusak gasi vatru i dopola izgoreli Rade preživljava. Njegove rane postaju simbol proročkog gneva i momak u kolicima bez pola lica postaje guru.

Drugi oktobar 2010, Beograd – Grupa navijača Rada, opasana eksplozivom i inspirisana Radetovim primerom, vrši kolektivnu self-detonaciju na obroncima Ravne gore, rešena da se spiritualno sjedini sa senima četnika i ohrabri buduće generacije mučenika.

Treći decembar 2010. Stotinak nagih omladinaca iz Rakovice, sa orasnicama u zadnjici stoji ispred turske ambasade, ćutke fokusirajući ledeni pogled i pokazujući omraženoj rasi iz Anadolije šta zaista misle o njihovoj kulturi i kuhinji.

Osmi februar 2011. Nezaustavljivi požar mučeništva uzima apsolutni primat u izboru huliganskih metoda. Posle večitog derbija i još jednog poraza Partizana, 10.000 „grobara” radi sklekove na ekserima ispred Britanskog kulturnog centra. Grupica najhrabrijih pokušava da paljenjem prdeža zapali britansku zastavu, ali odustaje posle intestinalne eksplozije drugog kandidata.

* dalja budućnost gubi se u izmaglici *

Miodrag „prsah” KUZMANOVIĆ