Sofronije Leghorn, Duško Dugouško, Patak Dača, Mačak Silvester i ostala banda nešto je najbolje što je ikada emitovano na ovom jadnom und čemernom medijskom nebu.

Iz potpuno nepoznatog razloga, ovih dana nikako ne mogu da se manem razmišljanja o televiziji. Sadašnja programska šema domaćih TV kuća jezivija mi je od Aškovića u Boratovom kupaćem kostimu, ali posle „Big Brothera” ostali smeće-type sadržaji jednostavno ne mogu da izazovu burne reakcije kod otupelog stanovništva. Crna rupa koja usisava svaku, a pogotovo negativnu misao, to je sve što vidite kad kresnete „te-ve”.

Od svih megainteresantnih televizijskih pojava na kojima je moja generacija odrastala, najradije se sećam briljantno sinhronizovanih crtanih filmova. Sofronije Leghorn, Duško Dugouško, Patak Dača, Mačak Silvester i ostala banda nešto je najbolje što je ikada emitovano na ovom jadnom und čemernom medijskom nebu. Fantastični crtani junaci kojima su glasove davale neviđene cool face domaćeg glumišta sasvim sigurno su zaslužne za pravilno mentalno oblikovanje generacija mladih ljudi, čiji potomci danas nemaju ovakvu privilegiju. Proizvodi aktuelnih škola crtanih filmova su u većini slučajeva atraktivni i masno producirani crtaći za odrasle ili za decu koja su vakcinisana od posledica psihopatogenih pokretnih slika. Courage the Cowardly Dog, Samurai Jack i ostali stvarno vladaju i plene, ali svom detetu bih mnogo radije dao da igra Resident Evil nego da tone u refleksije crtanog psiho-horora koji može da upija u puko pasivnoj formi. Mislim, ne bih želeo mede, zeke, friendly prasad & ljupke dinosauruse, ali narativni sloj udarnih šoua na Cartoon Networku i Fox Kidsu zaslužuje ogroman label 18+. Kad već time žigošu igre, kako je moguće da im se provuklo nešto što zaista može da ima loše posledice?

„Wait a minute! Pa ti se zalazeš za cenzuru, a ovamo na sva zvona trubiš protiv nje kada se radi o igrama!1! Buu, mediokritetu...” Paradajz, ogrisci od jabuka, rolne toalet papira... Not true. Igre su interaktivna forma zabave, vid entertainmenta koji podiže adrenalin, u kojem vam mozak i (delimično) mišići vrše svoju funkciju. Igre nisu u stanju da vas bace u polusan / stupor stanje kada će vam se poruke bez procesiranja lepiti na donji deo korteksa. Gledajući zastrašujući crtani film, dete će ostati prikovano uz ekran, dok mu oči odbrojavaju frejmove i slike koje se slažu jedna na drugu ne dajući mu vremena ni mogućnosti da stane, razmisli i deluje. Svaki pasivan oblik zabave (pa delimično i specifična literatura, zašto da ne) jeste tempirana bomba upravo zbog odsustva odbrambenog i aktivnog feedbacka. Dok sam studirao, u jednom dahu sam iščitao gotovo sve što je Bukovski napisao, posle čega nisam imao volje da učim. Mesecima. Ovaj fenomen sam iskusio na sopstvenoj koži tako da apsolutno znam da je tu i da viri iza ćoška.

Vratimo se na legende. Legende koje, nažalost, više ne postoje u formi u kojima ih se sećamo. Tokom petooktobarskih demonstracija neki preterano revnosni revolucionar je ubacio baklju u skladišni prostor RTS-a, a vatra je u potpunosti uništila hiljade kaseta sa lokalizovanim verzijama crtanih filmova. Naravno, ormari traka sa snimljenim TV debatama i dnevnicima ostali su netaknuti, kao da ih je sam Sotona sačuvao da i dalje stoje i smrde na ovom svetu. Šta sada da se radi? Pretpostavljam da bi se to sve moglo ponovo nabaviti iz stranog izvora od kojeg je i originalno kupljeno, ali esenciju atraktivnosti bi bilo gotovo nemoguće reprodukovati. Zašto? Zato što dobar deo glasova odavno više ne odzvanja ovim svetom.

Ljubiša Bačić koji je davao glas Sofroniju i Silvesteru je umro, kao i Mića Tatić (Sofronije II & Popaj). Nikola Simić (Duško Dugouško) i Vlastimir Đuza Stoiljković (Patak Dača) su u poznim godinama zbog kojih sumnjamo da bi pristali/bili u stanju da se zezaju pred mikrofonom kao pre 25+ godina. Za nove generacije glumaca bilo bi nepristojno tvrditi da im nisu ni do kolena. Nisu dostojni ni da budu crvi koji grickaju sanduke dvojice preminulih faca, a kamoli da (Bože, sakloni) dobiju još jednu priliku za sinhronizaciju crtaća. Ko je imao nesreću da gleda „Kiriku protiv veštice” (%&$$# mladi rođaci kojima se ide u bioskop), zna tačno o čemu govorim.

„Kako ja, ubogi čitalac, da pomognem?”, pitate se vi. Tako što ćete na adresu SK poslati CD/VHS sa snimljenim primercima stare garde crtanih filmova. Neko garantovano ima nešto što mu negde čuči na dnu fioke ili u kutiji sa cipelama. Mi ćemo ih sačuvati, pohvaliti sve koji su poslali bilo šta, a i pominjaćemo ih u molitvama. Budite nalik na našeg Voju koji je sam samcit spasao 10 crtaća sa Sofronijem, uveren da bekapuje „Vrele noći Jozefine Mucenbaher” iz arhive TV Te-i-te (namera nije bitna, rezultat jeste).

Šta čekaš? Start digging!

Miodrag „Kiriku” KUZMANOVIĆ