Sve je lakše s robovima. Ne jedu puno, ne žale se, moraju da rade šta god im se naredi. Stari Rimljani su znali da širenje imperije ide mnogo brže kada ne morate da brinete o takvim sitnicama kao što su plate, bezbednost radnika ili ljudska prava. Bugarski Haemimont Games bazirao je Glory of the Roman Empire, dopadljivu urbanu simulaciju smeštenu u antičko vreme, upravo na ovim jednostavnim principima. Igra je pristigla u pravi čas da zauzme mesto u city-building žanru koji već neko vreme zvrji prazan. U narednom periodu čeka nas još nekoliko sličnih ostvarenja, ali Glory zasad nema konkurenciju, što je dobro, pošto ova nepretenciozna simulacija zaslužuje svojih pet minuta pre nego što je visokobudžetne gorile poput Cezara IV pojedu za doručak.

Glory of the Roman Empire daje sve od sebe da ne zastraši novajliju. Prema rečima samih autora, igra je dizajnirana tako da se lako nauči, s tim što se ispod pitome površine kriju slojevi kompleksnosti za hardkor urbane planere. Čak i posle više sati igranja, ovi dublji slojevi ostaju dobro sakriveni. Ovo ne mora nužno da se shvati kao kritika: igri ne fali raznovrsnog sadržaja i povezanih urbanističko-ekonomskih sistema koje igrač mora da balansira, ali se opšti nivo težine definitivno drži plićaka. Iako se ispod haube svašta dešava, igra oprašta neoprezno upravljanje zbog kojeg bi vas u drugim naslovima ovog tipa ekspresno zbacili sa vlasti. Morate biti prilično uporni (ili katastrofalno netalentovani) da biste svoj grad odveli u propast.

Igračima naviknutim na neprestano žongliranje budžetom, taksama i deficitom biće prosto neprijatno koliko je lako nabacati nekoliko kućica po okolnom pejzažu i sačekati da ih robovi izgrade. Dokle god ima dovoljno resursa, izgradnja bilo koje građevine je samo pitanje vremena. Novac u igri ne postoji, zlato se koristi jedino kada treba kupiti još robova. Pošto je finansijski izazov efikasno otklonjen, igrač može da se koncentriše na planiranje samog grada i udovoljavanje potrebama razmaženih građana. Postavka infrastrukture napreduje u logičnim koracima: prvo se naprave domovi za buduće stanovnike, potom obično ide nekakva rudimentarna privreda kako bi se otvorila radna mesta i krenula proizvodnja dobara, a tu negde treba ugurati i nekoliko oltara kako bi zadovoljili religijske potrebe vaših žitelja.

Osnove se brzo uče zahvaljujući pročišćenom interfejsu. Levi taster na mišu zadaje komande, a desni otvara seriju kružnih menija koji se tiču gradnje, raspoređenih u logične podgrupe. Glory sadrži na desetine objekata različite namene koji će se postepeno otključavati, ukorak sa igračevom asimilacijom novog iskustva. Engine je popustljiv kada je postavljanje objekata u pitanju i dozvoljava izgradnju na bilo kojem iole ravnom parčetu terena. Razvlačenje puteva i akvadukta je isto tako krajnje intuitivno. Pored namenskih građevina, cela jedna grupa služi samo za ulepšavanje naselja alejama, kipovima i sličnom šminkom. Ako vam mnogo dobro ide, imperator će vam dozvoliti da u njegovo ime gradite grandiozne spomenike.

Svaki objekat ima polje delovanja, unutar kojeg žitelji na njega reaguju. Ako izgradite rudnik predaleko od stambenog dela, niko neće doći da radi. Svaka pekara, krojač i bakalnica opslužuju svoj komšiluk; ako građani budu morali da prepešače pola grada da dođu do svežeg hleba, staviće vam to do znanja. Objekti javne namene obično imaju višestruku ulogu: oltar, na primer, pored religijske uloge unapređuje sve kuće u svom radijusu u vile. Tu takođe možete da pratite kako se žitelji osećaju. Antička verzija kafića, osim što nudi hranu i piće, na sličan način osluškuje žalopojke gostiju kako biste mogli da opipate puls naselja. Kako raste socijalni status građana tako rastu i njihove potrebe. U najgorem slučaju nezadovoljstvo može prerasti u pobunu, ali do toga retko dolazi.

Stvari se malo komplikuju kada pokušate da dođete do nekih temeljitijih informacija. Pošto većina zgrada izgleda slično, u većim naseljima nije lako razabrati gde se koji objekat nalazi niti šta tek treba da se izgradi. Odgovore na ovakva i slična pitanja morate tražiti izokola, kroz druge menije. Svaka misija ima određeni skup ciljeva koje igrač mora da ispuni, ali nedostaje jasna indikacija dokle ste stigli. Feedback koji igra pruža nije savršen: ako se određeni objekat ne koristi neko vreme, iskače obaveštenje da se tu skuplja prašina. Problem je u tome što do ovoga redovno dolazi čak i kada su zaposleni samo izašli na ručak. Ponekad se građani žale da nema, recimo, kobasica, upozorenja iskaču, a sveže zalihe im stoje pod nosom.

Igra sadrži preko deset autentičnih gradova (barem su im imena autentična) koji traže vašu pažnju. Kampanja je nelinearna tako da uvek možete birati između dve-tri otključane misije. Većinu gradova posetićete više puta tokom kampanje, kada ćete ih zateći u istom stanju u kojem ste ih ostavili: ova caka, osim što vas emotivno vezuje za svako naselje ponaosob i gradi osećaj kontinuiteta, takođe obeshrabruje destruktivne taktike zarad dostizanja cilja po svaku cenu. Svaki grad ima neke svoje osobenosti, zbog čega ćete morati redovno da menjate pristup. Kako igra bude odmicala i vaši gradovi rasli, balansiranje će biti sve teže, naročito ako vam se neke ranije odluke obiju o glavu.

Prezentacija je izuzetno simpatična. Nije lako ukazati na bilo koji pojedinačni element, ali opšteuzevši Glory ostavlja krajnje pozitivan utisak. Boje su žive i šarene, bloom je tu da umekša sve ivice, smenjuju se dan i noć, kiša pljusne ponekad. Dizajneri su animirali sve što su stigli: deca se igraju u dvorištu, seljak hrani svinje, pekar vadi hleb iz peći, robovi tegle teret iz jednog dela grada u drugi. Sa svojim fokusom na izgradnju, ekonomiju i trgovinu, Glory of the Roman Empire je kao opuštena verzija Settlersa. Oni na koje se ovo odnosi znaće o čemu je reč.

Đorđe NAGULOV