Šveđanin Danijel Malmedal objavio je na svom sajtu 1997. audio-zapis u kojem glasom imitira rad motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Snimak je privukao pažnju ljudi sa lokalne televizije na kojoj je luckasti sedamnaestogodišnjak ubrzo nastupio uživo, raširivši „virus” po celokupnoj Internet zajednici nordijskih zemalja. Nekoliko godina kasnije, Malmedalov prijatelj Erik Vernkvist napravio je nadogradnju za proslavljeni audio-klip, 3D animaciju The Annoying Thing, u kojoj antropomorfni vodozemac s belom kacigom oponaša upravljanje motociklom i oponaša zvuke dvotaktnog motora. Žabolika kreatura je preko noći stekla planetarnu popularnost, uglavnom zahvaljujući kompaniji Yamba!, nemačkom distributeru melodija za mobilne telefone čije su reklame s „iritirajućom stvari” obišle svet.

Crazy Frog Racer je low budget arkadna simulacija vožnje u kojoj uloga zvezde pripada drndavom žapcu na nevidljivom motociklu koji je za ovu priliku prerađen u nevidljivi hoverbajk (razlika je odmah uočljiva). U šampionatu i pojedinačnim trkama učestvuje još nekoliko nama potpuno nepoznatih likova, a postoji i duel režim za dva igrača. Šampionat se sastoji od četiri kupa koji se voze na šesnaest jezivo loše projektovanih i jednoličnih staza sa preprekama, strmim usponima i padovima, poljima za ubrzavanje i nasumično raspoređenim dodacima i oružjem za onesposobljavanje protivnika. Sve u svemu, još jedan Wipeout klon.

Igra koja je trebalo da bude komična alternativa klasičnim futurističkim vožnjama, pretvorena je u mučnu epizodu koja ima sličan efekat na nervni sistem kao Annoying Thing melodije. Uprkos tome što se na stazama postižu velike brzine (osećaj brzine je odličan), preglednost je veoma loša, a mapa je praktično „neučljiva”: skakaonice redovno lansiraju van staze, a krivine su oštre i ne mogu se savladati bez kočenja, što protivnici vešto koriste i stiču prednost tako što svaku krivinu prolaze matematički precizno. Upravljanje je neprecizno jer ne postoji analogni sistem kontrole, a ispaljeni projektili se kreću po čudnim putanjama tako da je svaki pogodak zapravo srećna okolnost. Jedini način da stignete do pobedničkog postolja jeste da sve staze naučite napamet, ne zamajavate se sakupljanjem oružja i dodataka i držite „fige” da vas niko ne pogodi. Na taj način, potpuno paradoksalno, ključni elementi gameplaya istovremeno kvare doživljaj.

Grafika je tragično loša (simpatičan je jedino crtež likova), a zrno pozitivne kritike zaslužuje jedino dopadljiva muzička podloga, primerena tematici i glavnom junaku. Da li vredi kupovati igru koja drži pažnju koliko i prenos sednice Narodne skupštine? Vredi, ukoliko ste pasionirani kolekcionar treševa jer Crazy Frog Racer nije ništa drugo nego kompletan promašaj – prvi u novoj godini.

Gradimir JOKSIMOVIĆ