Povezivanje dva računara

Imate komšiju, prijatelja, brata ili sestru i želeli biste da vaši kompjuteri budu povezani radi razmene fajlova, igranja igrica, deljenja Internet veze itd.

(Autor karikature: Peđa Milićević)

Povezivanje se može izvesti na zaista puno načina. Među najstarijima je povezivanje preko serijskog ili paralelnog porta odgovarajućim kablom. Brzina takve veze je 10 Kbit/s (kilobita u sekundi) preko serijskog i 60-80 Kbit/s preko paralelnog kabla. Iako unapređenje ove tehnologije pod nazivom Universal Fast Cable omogućava brzine i do 500 Kbit/s preko paralelnog kabla, one su i dalje dosta ispod granice udobnog ili korisnog po današnjim merilima, pa je priča o serijskom i paralelnom kablu ovde više u funkciji istorijske retrospektive nego što je praktičan savet.

USB i Firewire polako zamenjuju sve ostale portove na kompjuteru, pa tako i serijski i paralelni port, i takođe mogu da posluže da se preko njih, uz kabl napravljen za tu namenu, povežu dva kompjutera.

Postoje različite implementacije ovih kablova od kojih zavisi šta s njima može da se radi. Uz neke kablove dolazi poseban program koji služi za razmenu fajlova. Upotreba i instalacija u ovom slučaju ekstremno su jednostavne, a brzina bi trebalo da bude srazmerno dobra, ali je primena ograničena isključivo na transfer fajlova između povezanih kompjutera.

Neke implementacije omogućavaju upotrebu standardnih mrežnih protokola preko USB/Firewire portova, što znači da povezani kompjuteri vide jedan drugi preko virtuelnih mrežnih adaptera. Preko takve veze može da se radi sve što i preko Ethernet mreže, što znači da ovo nije mnogo jednostavnije za podešavanje od nekoliko mrežnih kartica, ali verovatno jeste skuplje i sporije.

Brzina transfera kod standarda USB 1.1 iznosi 12 Mbit/s (megabita u sekundi), kod USB 2.0 480 Mbit/s, a kod Firewirea 400 Mbit/s. Ovo su samo teoretske brzine tih standarda, a realna brzina veze zavisi od primenjenog hardversko-softverskog rešenja i po pravilu je bitno manja od ove teoretske.

Dužina svih ovih kablova iznosi nekoliko metara, to jest povezivanje na ovaj način ograničeno je na jednu prostoriju ili susedne prostorije u stanu.

Kablom

Ethernet ili, preciznije, mreža zasnovana na standardu IEEE 802.3 postoji i razvija se već duži niz godina i sada je brža, pouzdanija i jeftinija nego ikada.

Za povezivanje dva kompjutera potrebna su dva mrežna adaptera i odgovarajući kabl. Mnogi kompjuteri dolaze s ugrađenim mrežnim adapterom (često ugrađenim u ploču), a on se prepoznaje po RJ-45 portu koji je sličan telefonskom, ali je širi jer ima osam pinova.

U opticaju su adapteri (kartice) od 10, 100 i 1000 Mbit/s, pri čemu su 10-megabitni prevaziđeni i nisu vredni nabavke, ali su zato adapteri od 1000 Mbit/s (tzv. gigabitni) sve pristupačniji i više nego vredni nabavke.

Za direktno povezivanje dva Ethernet adaptera potreban je tzv. ukršteni (crossover) kabl, dok će se gigabitni adapteri snaći i sa normalnim (straight-trough) kablom. Normalni kabl može se prepoznati po tome što je redosled žica na oba RJ45 konektora isti, dok kod ukrštenog to nije slučaj.

Tip kabla je najčešće UTP (Unshielded Twisted Pair), ali u varijanti povezivanja s komšijom sa prebacivanjem kabla preko terase, gde bi kabl bio izložen atmosferskim uticajima, potrebno je koristiti oklopljeni (STP – Shielded Twisted Pair) kabl.

Sem po otpornosti na spoljne uticaje, kablovi se dele na kategorije u zavisnosti od propusnog opsega. Za mreže do 100 Mbit/s „kategorija 5” biće sasvim dobra u kućnim uslovima, dok je za gigabitni Ethernet potrebna „kategorija 6” da bi radio punim kapacitetom. Dužina kabla može biti do stotinak metara, ali to zavisi i od kvaliteta kabla. Kod većine prodavaca kompjuterske opreme može se naći gotov crossover kabl ili se može naručiti u određenoj dužini.

Bežično

Razvlačenje kablova neke vrste između kompjutera ne mora uvek biti izvodljivo, a nije ni elegantno kao povezivanje bežičnim putem. Standarda za bežično povezivanje ima puno, a najrasprostranjenija je familija standarda 802.11. Najstariji je 802.11b i ima brzinu transfera od 11 Mbit/s, dok 802.11a i 802.11g postižu od 54 Mbit/s, a postoje proširenja tih standarda koja omogućavaju brzine preko 100 Mbit/s. Domet u kojem 802.11b i 802.11g pristojno rade je jedna prostorija. Za veće razdaljine bolja, ali bitno skuplja opcija je 802.11a standard, mada ni on ne mora da radi s antenama koje dolaze uz karticu i u tom slučaju potrebne su spoljne antene.

Bluetooth je standard koji omogućava vrlo brzo i jednostavno bežično povezivanje, domet mu je u okviru jedne prostorije i sa skromnih 720 Kbit/s nije preterano upotrebljiv za prenos veće količine podataka.

Telefonom

Čak i kada razvlačenje kablova nije izvodljivo, postoji mogućnost da su kablovi potrebni za povezivanje već tu. HomePNA je standard koji omogućava umrežavanje kompjutera preko postojećih telefonskih kablova brzinom do 128 Mbit/s. HomePNA dolazi u vidu uređaja koji se priključuje direktno na kompjuter (PCI ili USB) ili kao bridge koji se kači na Ethernet adapter na kompjuteru. Povezani kompjuteri HomePNA vide kao klasičnu Ethernet mrežu.

Međutim, preko HomePNA nije moguće povezati se s nekim ko je na drugom telefonskom broju jer je domet HomePNA ograničen na jedan stan/firmu na telefonskim priključcima koji su međusobno povezani.

U situacijama kada nijedan od navedenih vidova povezivanja nije izvodljiv ili se ne isplati nabavljati opremu za jednokratnu upotrebu, moguća varijanta može biti povezivanje preko telefonske mreže i/ili Interneta.

Pri direktnom uspostavljanju veze preko telefonske linije jedan kompjuter (preciznije, modem na kompjuteru) zove, a drugi čeka i odgovara na poziv.

Na jednom kompjuteru potrebno je kreirati dial-up konekciju u Network Connectionsu koja poziva odgovarajući broj.

Pri iniciranju te veze treba uneti username i password nekog naloga na kompjuteru koji prihvata poziv.

Na drugom kompjuteru treba napraviti konekciju koja prihvata poziv (Incoming Connection) i pri kreiranju izabrati korisnike kojima je dozvoljeno da se loguju preko te konekcije.

Help i wizardi u Windows XP-u postepeno vode kroz postupak pravljenja konekcija, a detaljnija uputstva mogu se naći na www.vancouver.wsu.edu/vis/online/html/xpdialup.htm i www.windowsnetworking.com/articles_tutorials/w2krascf.html.

Na ovaj način potpuno se zaobilazi Internet, a troškovi uspostavljanja ovakve veze jednaki su troškovima telefonskog razgovora.

Internetom

Ako imate neku brzu Internet vezu (bržu od modema) kao što su kablovski Internet i ADSL ili ako su troškovi direktne telefonske veze (međugradske, međunarodne...) veći od troškova korišćenja Interneta, bolja varijanta je iskoristiti Internet umesto dial-upa.

Pri povezivanju na Internet svaki kompjuter dobija svoju jedinstvenu IP adresu preko koje mu se može pristupiti, što je suštinski slično lokalnim mrežama. Detalji koji prave ogromnu razliku jesu broj ljudi koji su u svakom momentu povezani na Internet i sigurnosni aspekti korišćenja Interneta na koje je potrebno obratiti pažnju, naročito pri deljenju resursa kao što su folderi i printeri. Većina korisnika Interneta ima tzv. dinamički IP što znači da im se pri svakom povezivanju na Internet dodeljuje nova adresa. Dodeljenu adresu mogu saznati desnim klikom na konekciju u system trayu, opcija Status.

VPN (virtual private network) je mreža koja egzistira u okviru druge mreže (LAN, Internet...) i uz pomoć autentifikacije i enkripcije postiže privatnost koja treba da odgovara lokalnoj mreži. Da bi se napravio VPN, potrebno je napraviti konekciju koja inicira vezu na jednom kompjuteru i konekciju koja je prihvata na drugom. Više detalja možete naći na www.winbookcorp.com/technote/WBTA20000866.htm.

Bezbednosna uloga koju VPN ima ne preklapa se sa ulogom zaštitnog zida (firewalla) i nije izgovor da se pri upotrebi VPN-a preko Interneta ne koristi i adekvatno podešen firewall.

• • •

Dakle, ima puno načina da se povežu dva kompjutera, a među njima se Ethernet ističe kao najjeftiniji i najbrži (ne mora obavezno biti i jedno i drugo u isto vreme, ali često jeste). Ukoliko ne postoji neki zaista dobar razlog protiv njega, Ethernet je preporučeni način da se povežu dva (a uz malo dodatne opreme sasvim lako i više) kompjutera.

Ukoliko baš mora bez kablova, neki od 802.11 standarda je rešenje, ali sa povezivanjem putem radio-talasa situacija nije ni blizu tako jednostavna kao sa Ethernetom, pa bi, sem pomoći nekoga ko „zna šta radi”, pre kupovine odgovarajuće opreme dobro došla mogućnost da se proveri da li ta oprema zaista radi u vašim uslovima.

Marko JOVANOVIĆ