Većinu računarskih firmi tržišna inspekcija i finansijska policija obilaze četiri, pet ili više puta godišnje, trudeći se da nađu neku nepravilnost sa slašću besnih pasa.

Jesmo li mi zaista ono što mislimo da jesmo ili je seks ono što nas čini takvima? Gledajući kroz prozor na kišno njujorško popodne, nisam mogla da prestanem da razmišljam o Zverki, našim pustolovinama u krevetu i Samantinom odbijanju da prihvati da veza ne mora da se bazira samo na akrobacijama pod baldahinom...” Uuuups, pogrešna kolumna! Now you got me. Ja sam Keri Bredšo, a ne Miodrag Kuzmanović! Bah, my cover is blown!‚

Biće vam podjednako teško da poverujete da Mlađan Dinkić, aktuelni ministar finansija, nije to što jeste. Retko ko zapravo zna da je on u stvari nastao u laboratoriji rekombinacijom gena Lavrentija Berije, Fridriha Engelsa, Adama Smita i Slobodana Penezića Krcuna. Dok se embrion kiselio u bioreaktivnom tanku, izvršena mu je mentalna implementacija ekonomskih floskula, koja je trebalo da mu osigura nesmetan undercover performans u sprovođenju ekonomskog master plana.

Zlog dr Euzebijusa, njegovog kreatora, oduvek je interesovala geometrija nespojivog: očajnički je želeo da sazna da li se od Srbije može napraviti mešavina Belgije i Sovjetskog Saveza. Dok je grohotan smeh odjekivao pod staklenom kupolom obasjanom munjama, dr E je pritisnuo zidnu polugu, električno pražnjenje je zamutilo fokus, a Mlađanštajn je ustao i teturajući se zakoračio u iskričavi plavi portal ka Srbiji...

Kakve sad ovo veze ima s računarima u širem ili užem smislu? Neposredan povod je široko reklamirana akcija „Jedan poziv menja sve” u kojoj se građanstvo podstiče na denunciranje trgovaca: ko je pazario robu ili uslugu, a nije dobio fiskalni račun, može da pozove broj Ministarstva finansija i da pokupi bounty od 500 dinara. Jedan moj poznanik je fasovao takvog morona: u njegovu kompjutersku radnju je ušao lik koji je kupio dva prazna CD-a bez kutije, okrenuo telefon i navukao mu bedu na vrat. Kako je uopšte saznao ko ga je prijavio? Pa, inspektor mu je zadovoljno rekonstruisao dotadašnji razvoj slučaja, nabivši mu na nos „da još uvek ima ljudi koji poštuju zakone...”. Ne mogu da verujem da se istorija tako bolno ponavlja: ljudi koji su posle 1945. godine završavali u komunističkim kazamatima zbog komšijske prijave o sakrivenom žitu sada se sigurno prevrću u svojim neobeleženim grobovima.

Ja već godinama opstajem u kompjutersko-trgovačkom biznisu, a veliki broj mojih prijatelja se takođe bavi istim poslom, negujući svoje firmice s brigom samohranih očeva. Od kada smo sredinom i krajem devedesetih završili glupave državne fakultete, svako od nas je počeo da slaže svoju malu piramidu egzistencije, trudeći se da nađe smisao života i rada u zemlji koja nema parnjaka u poznatom svemiru. Bez ikakve pomoći establišmenta, bez kredita od banaka ili nepostojećih fondacija za razvoj male privrede, uspeli smo da napravimo mikro funkcionalne sisteme koji donose dovoljno novca za normalan život. Uredno smo plaćali porez, dok nas je država skladno ignorisala. Slobin režim nas nije mnogo čačkao: država je muvala pod kišobranom sankcija, policija je naveliko trgovala drogom i benzinom, Marko Milošević je uvozio Orbit žvake i cigarete, a kompjuteri su svima delovali kao sitna riba za uzimanje u obzir ili eventualno reketiranje. Onda je došlo do promene vlasti i stvari su strelovito krenule nabolje: ukidanje poreza na računare je stavka koju ni retrogradni reakcionar nije mogao da argumentovano napada. Zorana su onda ubili na pravdi Boga, čime smo opet zauzeli kurs ka ponoru. Vrlo brzo je Božu, koga su slepci nazivali derikožom, zamenio Frankenštajn sa revolucionarnim idejama za maltretiranje privatnika.

Aktuelna vlast se iz petnih žila trudi da uništi mali i srednji biznis, pogotovo u kompjuterskoj branši. Prvo su vratili porez na pojedinačne komponente, a zatim i na konfiguracije, i to usred trgovačke sezone koja traje do aprila, ukopavši kompjuterske firme koje u većini slučajeva dobro rade samo u jesen i zimu. S obzirom na to da se u ovom poslu zarađuje 5–7%, nekome je izgleda logično da država zaradi 3X više nego prodavac. Hoće li Mlađo, kad već uzima toliki harač, da odgovara na pitanja: „Ja sam kliknuo levo, a onda je nestalo slike. Šta se desilo?” Većinu računarskih firmi tržišna inspekcija i finansijska policija obilaze četiri, pet ili više puta godišnje, trudeći se da nađu neku nepravilnost sa slašću besnih pasa. A onda su se setili da napujdaju i kupce na nas. Ko je ovde lud? Zar su ljudi zaboravili ko je gazda? Gazda je onaj ko plaća račune. Mlađinu platu i kiselu vodu u ministarstvu plaćamo mi, a ne on. Zašto je tako nadmen? Može tako da se folira pred svojom mamom, a ne pred nama, građanima koje bi trebalo da služi.

Bottom line: lik je za sada nedodirljiv, ali bounty hunteri nisu. Ako znate nekoga ko je ikada prijavio bilo koga zarad podizanja nagrade od 500 dinara, najlepše vas molim da ga zadavite i bacite psima, prethodno mu skalpelom odstranivši uši. Evo, ja javno objavljujem nagradu od 1000 dinara za svaki par ušiju skinut s glave nekog žbira.

Miodrag „Cane” KUZMANOVIĆ