Internet i sud

(Nema krivičnog dela, ni kazne, bez zakona) ili – koliko izgovora može da se nađe kao opravdanje za kriminal na Internetu?

Nesumnjivo je da se kriminal na našem Internet prostoru odavno dešava, ali su počinitelji ostajali nekažnjeni. Do sada, sva moguća „opravdanja” za tolerisanje ove pojave svodila su se na ono koje govori da u našoj zemlji nema zakona koji regulišu ovu materiju. Čak su i mnogi nadležni, na visokim funkcijama u našoj zemlji, upravo to ponavljali, opravdavajući indolentnost prema ovoj pojavi. A da li je baš tako? Da li to znači da za kompjuterski kriminal koji se dešava u našoj zemlji ne postoje nikakve zakonske sankcije?

Dugim predavanjima, pravnici, profesori i ostali stručnjaci iz te oblasti, obrazlagali su više puta do sada mogućnosti zakonske i pravne zaštite korišćenjem postojećih zakona, bez obzira što nije usvojen novi Krivični zakon Srbije koji bi pojam Interneta uveo na pravi način. Kakva-takva pravna zaštita definitivno je nađena u važećem Krivičnom zakonu i proverena u praksi, što su na svojoj koži mogli da osete nekoliko optuženih na suđenjima u Nišu i Beogradu. Oba suđenja bavila su se krađom vremena na Internetu i nisu tekla glatko. Ipak, jedno je završeno, jedno je privedeno kraju i čeka se presuda – što sve znači da je kriminal na Internetu uveden u sudsku praksu i da je ta tema definitivno „stavljena na dnevni red”.

Singidunum procesum („Beogradski proces”)

Možda će nekima izgledati čudno, tek, vrednost ukradenog vremena, krivično delo koje je počinio optuženi u „Beogradskom procesu”, iznosi samo 81 dinar! Tačnije, optuženi je krajem 2001. godine bespravno oduzeo na štetu jedne državne institucije (ili ukrao, ako je tako lakše), 2 sata i 58 minuta vremena na Internetu. U pitanju je, dakle, bilo delo sitne krađe, a suđenje je, za naše uslove rekordno – posle samo tri ročišta, završeno 27. januara ove godine.

Prvo ročište pokazalo je da optuženi nije bio svestan ozbiljnosti situacije jer se nije ni pojavio. Po sili zakona, u takvim slučajevima se uključuje MUP, koji je „obezbedio” prisustvo optuženog, što predstavlja gorko iskustvo za samog optuženog i njegove ukućane. Pozivanje advokata uslovilo je treće ročište, to jest glavni pretres na kojem je optuženi priznao krivicu. Epilog je bio veoma zanimljiv – optuženi je morao da nadoknadi 81 dinar oštećenoj strani, kažnjen je minimalnom kaznom od 1000 dinara i morao je da plati sudske troškove u visini od 3000 dinara. Sve ukupno, „ceh” je ispao celih 4081 dinara. Suđenje je proteklo veoma profesionalno u Palati pravde u Beogradu, a razumevanje Internet materije koje su pokazali i tužilac i sudija za svaku je pohvalu.

Naissus procesum („Niški proces”)

Daleko veće bilo je suđenje u Nišu, i po broju optuženih i po težini krivičnog dela koje su oni počinili. Priča kreće krajem 1999. godine, kada se na jednom američkom sajtu pojavila lista sa šiframa svih korisnika niškog provajdera „CentNet”. Usledio je „eldorado” u krađi vremena, koji je kasnije doveo do propasti provajdera, o čemu smo pisali 2000. godine u julskom broju. Devetoro optuženih za krađu vremena na Internetu, koja se desila te 1999. godine, oštetili su „CentNet” za ukupnu sumu od preko 50.000 (tadašnjih) dinara. Sigurno da ovih devetoro nisu jedini krivci za zatvaranje niškog provajdera, ali je njihova krađa tome doprinela.

Krivična prijava podignuta početkom 2000. godine pokrenula je sudski proces čiji je završni pretres održan tek 26. decembra prošle godine u Opštinskom sudu u Nišu. Epilog suđenja (presuda) je još uvek nepoznat, ali je nesumnjivo, po većini izjava optuženih, da su oni učestvovali u krađi vremena. Ipak, svojevrsni kuriozitet su baš te izjave većine optuženih: priznali su krađe, ali se ne osećaju krivima.

Nullum scelus rationem habet (Nijedan zločin nema opravdanja)

Dugačak sudski proces je nešto što je uobičajeno u našoj sudskoj praksi, ali je neuobičajeno da jedan pretres traje tri sata, koliko je trajalo 26. decembra prošle godine. Na njemu su svi optuženi morali da se izjasne o svojoj krivici i da iznesu sudiji svoje viđenje tih događaja. „Opravdanja” za svoje postupke našlo je njih osmoro, dok je samo jedan priznao krivicu. Veoma zanimljiva bila su „opravdanja”: „Neko je meni krao sate pa što i ja ne bih krao”, „Provajder je mogao bolje da se osigura”, „Log-fajl provajdera mogao je da promeni bilo ko”, „Zvao sam sa analogne centrale, a to se ne može videti u log-fajlu”. Ipak, najinteresantnije je bilo tumačenje oca optuženog maloletnika, inače čoveka iz kompjuterske „branše” a zaposlenog u državnoj instituciji, koji je izjavio da ako su navodi optužbe tačni, njegov sin je genije i to što je učinio predstavlja podvig.

Qui accusare volunt, gladio peribunt (Ko hoće da tuži treba da ima i dokaze)

Osnovni problem, dokazi, u ovom slučaju su jasni. Krađa je dokumentovana ne samo log-fajlom provajdera (koji je, uzgred, možda i mogao da bude promenjen, jer se šifra samog administratora našla na pomenutoj listi na sajtu), već je ovih devet osoba duže vreme „praćeno” (tj. praćeni su njihovi telefoni). Bilo je o tome niz dokumenata, čak i svedoka, a nadgledan je i njihov rad na Internetu. O tome je obavešten i „Telekom”, koji je zbog toga upozorio vlasnike telefona o eventualnom isključenju.

Kada se podnese krivična prijava državnom tužiocu, što čini oštećeni (u ovom slučaju provajder), put do suda vodi preko četiri „stepenika”. To su MUP, istražni sudija, državni tužilac i na kraju sudija. Ovaj klasičan put se u Nišu pokazao veoma trnovit. Problemi, pored dokaza, bili su (ne)razumevanje Interneta od strane sve četiri instance, kao i sudskog postupka od strane optuženih i oštećenog...

Svi učesnici niškog suđenja prošli su ova četiri stepenika u „međusobnom zbunjivanju”. Niti su nadležni organi poznavali Internet materiju i delovali kako je to potrebno u takvim situacijama – recimo, MUP nije zaplenio računare optuženih kako bi obezbedio dokaze, što je prvi potez koji se čini kod sličnih situacija u zapadnim zemljama. S druge strane, optuženi nisu razumeli način rada svih ovih organa. Najbolji primer za to je što je u ovakvim suđenjima država Srbija (tj. državni tužilac) strana koja tuži, a ne oštećeni (u ovom slučaju provajder „CentNet”), kako je većina optuženih shvatila. I na kraju, oštećena strana uložila je mnogo truda (pa i novaca), kako bi ovu materiju približila svim pobrojanim instancama. Čak su morali i sami da (veoma traljavo) izigravaju tužioca kako bi sudija shvatio suštinu materije.

Tantum sumus, quantum possumus (Toliko vredimo, koliko možemo)

Nakon završnog pretresa održan je u zgradi Univerziteta u Nišu (zgrada „Banovine”) okrugli sto na temu krađe vremena na Internetu, gde su gosti bili i oštećeni i optuženi. Nakon dugog predavanja dr Vladana Joldžića, sa Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja u Beogradu, na temu zloupotrebe Interneta, razvila se burna diskusija uglavnom pravne prirode. Osnovna tema opet je ona iz naslova – optuženi su tvrdili da nema zakona o Internetu u našoj zemlji. Odgovor doktora Joldžića je bio izuzetno upečatljiv – nema zakona o životu, a ipak se ljudi kažnjavaju ako nekog usmrte...

Studenti Filozofskog fakulteta u Nišu, jedni od organizatora ovog okruglog stola, izneli su poražavajuće činjenice. Sproveli su anketu među studentima njihovog fakulteta i ustanovili da bi čak 55 odsto ispitanika kralo vreme na Internetu, a samo 67 odsto nije do sada kralo.

Možda vreme u kojem živimo i breme koje ono nosi ne ostavlja mnogo prostora državi da se pozabavi ovom problematikom i uvede na pravi način pojam Interneta u zakonske okvire. Blagim „rastezanjem” postojećeg Krivičnog zakona Srbije postignuto je da se počne sa kažnjavanjem Internet-kriminalaca. Ipak, ostaće pokušaji da se sudije koje ne poznaju Internet materiju zbune, kao što se desilo u Nišu kada je advokat jedne od optuženih osoba tvrdio da vreme na Internetu nije materijalno i da ne postoji zakon koji taj pojam reguliše. Ono je itekako materijalno, jer je „vreme na Internetu” žargonski izraz za kupovinu usluge provajdera koja podrazumeva mnogo materijalnih stvari. I samo izražavanje u novcu, po zakonu, govori da se radi o materijalnoj stvari.

Fides obligat fidem (Poverenje obavezuje na poverenje)

Ne samo to, vreme na Internetu predstavlja nečiju privatnu stvar koja je regulisana i zakonom, a i pravilima ponašanja na Internetu koja korisnik prihvata u trenutku otvaranja naloga kod provajdera. Dakle, poverenje koje provajder „daje” korisnicima podrazumeva „normalno” ponašanje na Internetu, a kakva je definicija tog „normalnog” ponašanja, svaki korisnik bi morao da zna ili da proveri na sajtu svog provajdera.

Dakle, bez obzira kakva će presuda biti donesena u Nišu, jasno je da je kriminal na Internetu „ušao u sudnice”. U Beogradu je najavljeno još nekoliko predmeta, koji se neće baviti samo krađom vremena na Internetu, već će teme suđenja biti i drugi oblici kriminala na Internetu. Stoga, pazite se, cyber kriminalci – e-pravda je (i dalje) spora, ali dostižna i efikasna.

Dušan STOJIČEVIĆ