Multiplayer?! Sa telekomunikacionom infrastrukturom koju su Nemci ovde zaboravili pri povlačenju...?

Tokom poslednjih godina život igrača na ovim prostorima naglo je izgubio na kvalitetu. Kumulacija negativnih faktora dostigla je kritičnu masu koja polako poništava razloge zbog kojih smo se pre mnogo godina odlučili da zaronimo u magični svet interaktivnih iluzija. Na našu nesreću, Balkan je plodno tlo samo za glavoseče, političare, švercere i najrazličitije modele ideoloških fanatika; prostor gde se majonez i porno časopisi oporezuju po istoj stopi; okruženje gde konstantno vlada Andrićevo „doba fukare” koje obesmišljava svako tanano zadovoljstvo koje odlučite sebi da priuštite. Blato.

Teorijsko sagledavanje stvari u ovako širokom i tamnom spektru je baza koja prethodi analizi praktičkih momenata koji nas neposredno tangiraju. Dva osnovna faktora, novac i energija, u najvećem broju slučajeva predstavljaju ogroman problem za prosečnog playera iz SRJ. Iz toga se mogu izvesti dodatne otežavajuće okolnosti: zaostala društvena sredina i zastarela tehnološka infrastruktura, koje zajedno čine ubistveni koktel za potiranje smisla omiljenog hobija i potrebe. Ako bismo faktore banalizovali do kraja, sveli bi se na sledeće: nema struje, nema para za novi hardver, multiplayer je misaona imenica jer nema brzih telekomunikacionih servisa, dostupan je samo krekovani piratski softver bez uputstva... Kao šlag na tortu, na sve strane vrca mentalitet „rođa” i „zema” koji takvu zabavu ne razumeju, ali je za svaki slučaj osuđuju... Ah da, tu je i obavezni život sa roditeljima koji se nikada nisu navikli na računar i čudne zvuke iz vaše sobe.

1. Nema struje i neće je biti do 2005 godine. U trenutku dok „Otkriće” dolazi u orbitu Jupitera, a u silikonskoj dolini već serijski prave naslednike HAL-a 9000, ovde nema električne energije! Oj, Srbijo, među šljivama! Brdsko-planinski mentalitet se ježi na pomisao da sagradimo makar jednu nuklearnu elektranu: „bolje je živjet’ u mraku, nego se grejat’ na ta čuda!”. Zar Francuzima nešto fali? Imaju 80 nuklearki, pa im se ne rađaju deca sa dve ili tri glave.

2. Blagodareći opštem napretku, stepen promocije novog hardvera i softvera dostigao je neslućenu dinamiku. Potreba za novim procesorom, novom grafičkom karticom i drugim dodacima odavno je prestala da se zadovoljava u nekom prihvatljivom ritmu. Dok na Zapadu svaki školarac može da, perući prozore, za desetak dana zaradi za krupni upgrade, ovde je to misaona imenica. Ovdašnja omladina ima nekoliko alternativa: da radi u piljarnicama za 3000 dinara; da završi fakultet i da radi za 4500 dinara; da nauči programiranje, proda babine dukate, kupi avionsku kartu i zapali za Ameriku. Ili da se posveti pelješenju kola na parkinzima, dilovanju hašiša i sličnim stvarima (tada igranje prestaje da bude izazov).

3. Multiplayer. Dominantni trend, nama potpuno nedostupan van okvira zadimljenih igračnica. Zahvaljujući telekomunikacionoj infrastrukturi koju su Nemci zaboravili pri povlačenju, ovde se smatra srećnikom onaj ko uspe da ostvari stabilnu modemsku konekciju. Gde su ISDN i DSL? PTT Srbije je do pola prodat italijanskim i grčkim firmama, koji su za nekoliko godina upravljanja uspeli da uvedu jedino „Halo” govornice, i da podele nekih 500 ISDN linija ljudima bliskim bivšem režimu. Hoću i ja, ali nema...

4. Piratski softver, bez bilo kakvog uputstva, krekovan na način koji onemogućava obavezno „patchovanje”. Jeste da po komadu košta samo 100 dinara, ali, istini za volju, ni ne vredi više od toga. Muke sa instalacijom, serijski brojevi (čak i da imate DSL, zbog piratskog serijskog broja u većini slučajeva ne možete da igrate preko Interneta). Potpuno paradoksalno, ali takva soft beda predstavlja našu jedinu vezu sa svetskim tokovima.

5. Mentalitet društvene sredine i život u porodičnim zajednicama zaslužuju da sednu u istu kategoriju. Lokalni populus, za koji su jedino lekar i inženjer profesije, a jedino fudbal, košarka i švaleracija prihvatljivi oblici zabave, zabezeknuto gleda svakog ko izrekne da voli igranje na kompjuteru. „Kako sad to? Gledanje u ekran zabava? Ma, to sve samo radi. Džaba ti tu mrdaš palicom! Daj ti meni samo loptu, mani tu struju koja zrači!”. To najčešće ne može da se izbegne, jer ovde čovek postaje samostalan jedino kad mu rodbina s kojom deli životni prostor poumire. Konstantni prigovori vezani za budne noći i zvukove igara vremenom počinju da idu na živce. A ništa ne možete da uradite po tom pitanju.

Biće bolje. Možda.

Miodrag „Dukat” KUZMANOVIĆ