Proteklih nekoliko godina Star Trek je kao žanr dobio oživljavajuću injekciju zahvaljujući nekolicini kvalitetnih igara. Iz „Interplaya” i njihove softverske kuće „14 Degrees East” pojavilo se nekoliko „trekkie” naslova koji su uticali na popularnost žanra u pozitivnom smislu (npr. Klingon Academy i Starfleet Command). Nažalost, njihov poslednji pokušaj 3D RTS ostaće zapamćen kao potpuni promašaj.

Priča je prilično jednostavna. Romulanci su eksperimentisali sa novim oružjem u Neutralnoj zoni i učinili da se iz ničega pojavi čitav novi svet. Naravno, novi sistem je bogat dilitijumom (jedna od glavnih ruda) i drugim simpatičnim resursima. Tri večito suprotstavljene strane – Klingonci, Federacija i Romulanci – žele da se dočepaju vrednih resursa. Na početku birate težinu igre selekcijom jedne od pomenutih rasa. Kao oficir jedne od frakcija treba da pokrenete kolonije na Novom svetu i napravite objekte i jedinice. Da bi to uradili nužni su resursi kao što je već pomenuti dilitijum, magnezijumska ruda i kelbonit. Zatim je potrebno praviti generatore za energiju, objekte za posadu i koloniste i slično... sve što se može očekivati od jedne moderne RTS igre. Ne bi to bilo toliko loše da u „14 Degrees East” nisu ignorisali činjenicu da je industrija kompjuterske zabave napredovala u proteklih nekoliko godina. Svaka od rasa ima neka sopstvena obeležja i unikatna je na svoj način. Na primer, Federacija je jaka kada su u pitanju tehnologija i nauka, Romulanci imaju mnogo bolje stealth mogućnosti i slično.

Postoji 14 misija po rasi (ukupno 42). Misije imaju po tri zadatka. Poželjno je rešiti primarni zadatak za nastavak priče i dalje napredovanje, dok rešenje opcionih zadataka uvećava ukupan skor i oficirsku titulu. Primarni ciljevi su obično klasični za RTS igre: napravi rudnik, napravi bazu kolonije, unapredi objekte, napravi armiju i sravni sa zemljom protivnika. Problem nastaje kada otkrijete da je za svaku misiju prosečno potrebno oko sat vremena, a sa manjkom opcije za snimanje pozicije u toku misije frustracija pri izgubljenoj misiji može biti ravna gašenju kompjutera na sledećih nekoliko dana.

Može se nazvati huljenjem, ali Star Trek 3D engine podseća na onaj viđen u Earth 2150. Svetlosni efekti, detaljnost terena i vremenski uslovi su relativno dobro izmodelovani, ali vozila i jedinice zahtevaju još dosta rada. Detaljnost je usko vezana za pogled u igri, tačnije kameru. Kamera se može okretati i pogled zumirati. Ali, ukoliko približite zum suviše blizu, ne može se razlikovati niti jedna jedinica. Ako se udaljite previše, nećete moći da ih dobro kontrolišete. Ova kontradikcija je veoma prisutna i kod drugih elemenata igre.

Intefejs je više puta obrađen u sličnim ostvarenjima i sadrži mini-mapu (popularno nazvanu Tricorder) i meni sa desne strane ekrana za izgradnju objekata i jedinica. Postoji nekoliko osnovnih nedostataka (u moru drugih) koji nisu smeli da se nađu u ovoj igri. Nema mogućnosti da zadate konstantno „štancovanje” jedinica i definisanje formacija. Pored toga, nema ni mogućnosti za postavljanje putanja (waypointa), te kontrolisanje jedinica posle izvesnog vremena predstavlja veoma gorak problem. Biranje jedinica i njihovo slanje na određeno mesto na terenu može biti veoma „izazovno”. Naime, skrolovanje pogleda omogućeno je pomeranjem miša, a pogled se može pomerati i duplim klikom na Tricoder. Ali, ako se klikne dva puta na mini-mapu, sve odabrane jedinice se deselektuju. To u praksi znači da ćete morati da skrolujete po glavnoj mapi do željenog mesta i pokazujete pravac jedinicama. Da li treba reći da su jedinice veoma spore pri kretanju i da imaju problema sa nalaženjem putanje?

Meni sa desne strane ekrana prikazuje vozila/objekte i mora se pretraživati po meniju kako bi se došlo do željene jedinice. Napretkom kroz igru nema nikakvih iznenađenja. Veći deo tehnologije koja se može izgraditi do kraja igre otkriven je u prve dve misije. Da bi se došlo do određenih jedinica samo je potrebno nadgraditi nekoliko puta iste objekte. Sve što igra može da ponudi od atmosfere može se videti kroz nekoliko prvih misija, dok ostatak predstavlja puko ponavljanje. Igra jeste loša „do bola” ali ima nekoliko interesantnih rešenja. Tako se na primer jedinice ne moraju obučavati, pošto stiču iskustvo kroz misije. Audio komponenta je kvalitetna, naročito glasovi raznih komandira tokom brifinga.

Star Trek: New Worlds ostavlja utisak nezavršene igre. Da li će zakrpa koja je na putu rešiti sve probleme ostaje da vidimo, pošto ima suviše loših elemenata koje treba popraviti. Ova igra podseća na izvesnu „Lucas Arts-ovu” RTS smeštenu u svet Ratova Zvezda. Kako li se ono zvaše? Uostalom, nije ni bitno, pošto igre ove vrste ne treba ni pamtiti...

Branislav BABOVIĆ