Pandemic Studios je otišao uz „Bang!”. U stvari, uz nešto između „bang” i „puff”: The Saboteur, poslednja igra pre katanca koji je na vrata ove solidne kuće (Battlezone II, Full Spectrum Warrior...) okačio Electronic Arts je manje-više prosečan klon njihovog sopstvenog Mercenariesa. Open world (tj. sandbox) akciona igra, začinjena sa nešto više personalitya nego oba nastavka surovih Plaćenika, ali pomalo bagovita i nedovoljno ispeglana, što verovatno odražava raspoloženje razvojnog tima koji je u poslednjoj fazi rada na igri stezao vratne mišiće u iščekivanju sekire.

Drugi svetski rat u okupiranom Parizu i bližoj okolini, irski mehaničar/bombaš/pijanica/vozač trkačkih automobila u one man army ulozi, britanski tajni agenti, francuski pokret otpora, beskrupulozni esesovci, nemački vojnici u ulozi topovskog mesa, over the top akcija, lagana golotinja, surovi humor sa snažnim naznakama šovinizma i nacionalne netrpeljivosti, eksplozije, rešetanje i podmetanje dinamita... Šon Devlin, životniji ali ništa manje ludi klon Matijasa Nilsona, u arhetipskoj ulozi irskog probisveta i eksperta za sve na svetu piše sopstvenu istoriju Drugog svetskog rata u potlačenoj Evropi, čisteći nemačke oružane snage efikasnošću oklopne divizije kondenzovane u jednom čoveku. Mešajući ozbiljno sa banalnim, igra sama sebi kreira konflikt interesa pričajući ozbiljnu ratnu storiju o prijateljstvu, žrtvi i urbanom terorizmu jezikom i formom koji kombinuju „Otpisane”, „Alo Alo”, stripovskog Betmena i avanture Džona Ramboa. Da li će vas igra mentalno kupiti ili ne, zavisi pre svega od vaše tolerancije na istovremeno žvakanje slanog i slatkog zalogaja. Pre nego što pristupite igranju, dakle, odložite mozak u fioku u kojoj vam je stajao dok ste, say, gledali „Die Hard 4”.

Urbane sabotaže nemačkih instalacija, podmetanje eksploziva, miniranje mostova, bacanje SS snajperista sa krovova, direktni napadi na utvrđene instalacije okupatora, otimanje automobila, transportera i tenkova, sejanje pustoši po Švabama i druge diverzije čine fragmete ultranasilnog koktela aktivnosti koji će vas pratiti od početka do kraja igre. Serijal Mercenaries oduvek je važio za übermayhem varijantu sandbox igara, sa pukim kvantitetom nasilja i pirotehnike koji daleko prevazilaze štetu koju ste napravili igrajući GTA i slične igre, a isto važi i za The Saboteur. Ispunjavanje glavnih i opcionih misija, saradnja sa različitim frakcijama u igri i ćelijama Le Resistancea laganim tempom pomera narativni tok igre, proširujući agende glavnih i sporednih likova i detaljno profilišući Šonovu ličnost, u meri u kojoj se arhetip irskog bombaša/probisveta može profilisati. Mentalni sklop našeg junaka nije preterano kompleksan ako igru merimo standardima iz GTA IV i Lost and Damned / Gay Tony DLC-a, ali je zabavan i šarmantan na svoj specifičan, pećinski način. Ton kojim se sprda sa Francuzima, nipodaštava i otvoreno prezire britanske obaveštajce, dobacuje NPC-ima na ulici i razgovara sa ženama ponekad je zaista neprocenjiv. Ukratko, tip je simpatičan, glupavi smrad zlatnog srca.

Odrađivanjem misija i uništavanjem nemačkih instalacija Šon zarađuje keš kojim kupuje novo oružje, borbene bonuse, mape i municiju, a igri je dodat i drugi RPG element kroz specifične „perkove” koji otključavaju nove ili poboljšavaju postojeće borbene osobine našeg junaka. Najefektniji element igre jeste vizuelni efekat koji ostaje kao posledica ispunjavanja ključnih misija u igri. Na početku, virtuelni Pariz je renderovan kroz monohromatski filter sa proplamsajima jarkih boja, kroz nacističke ručne poveze, vatre i uličnu rasvetu, otprilike kao naglašenija varijanta „Šindlerove liste”; kompletiranjem ključnih misija, odnosno eliminacijom nemačkih simbola moći ili bitnih negativaca, sa gradskih ulica se diže mračna koprena, te Pariz i okolina dobijaju boju, teksture i plavetnilo neba. Ova vizuelno-subliminalna poruka je, ruku na srce, čudna, jer sve izgleda daleko bolje u potmulom, sivo-crno-jarkom tonu. Oslobođeni, odnosno „obojeni” distrikti su ogoljeni i, zahvaljući neimpresivnom 3D engineu igre, relativno ružni.

Bagovi? Nema ih mnogo, ali su potencijalno fatalni za korisnike ATI (AMD) grafičkih kartica, na čijim pojedinim serijama igra jednostavno odbija da radi. Ni vlasnici nVidia karti nisu pošteđeni problema: povremeno do konstantno usporavanje igre, čak i na najjačim konfiguracijama (i zaglavljivanje) sigurno će vas solidno iznervirati (savet: smanjite view distance na medium ili low). Ostaci Pandemic tima, sudeći po službenom forumu igre, ubrzano rade na nekakvoj zakrpi, koja bi trebalo da izađe pre nego što magarac lipše. Druge anomalije nalik na lebdeće vojnike koji vas polivaju iz vazduha, vozače kamiona koji vas belo gledaju dok im minirate vozilo i druge mušice nisu game breaking.

The Saboteur je, i pored svega, na momente vraški zabavna igra, koja i pored neispunjenja surovih standarda modernog doba, ima specifičan sirovi šmek kome je teško odoleti.

Miodrag KUZMANOVIĆ