Provereni recept za uspeh, bar kada je u pitanju zaplet neke igre, jeste postavljanje radnje u „šta bi bilo kad bi bilo” okvire koji u korist priče naglavačke izvrću poznate istorijske činjenice (pogledajte samo Fallout i Red Alert kao najsvetlije primere). Pollen verno sledi ovaj šablon i fabulu smešta u alternativnu prošlost u kojoj se kompjuteri nikada nisu uselili u svačiji dom već su ostali privilegija kratkovidih naučnika u laboratorijama. Sudbonosnog novembra 1963. godine Džon Kenedi preživljava pokušaj atentata u Dalasu, što je za posledicu imalo uklanjanje prepreka za saradnju između Amerike i Sovjetskog Saveza, pogotovo po pitanju istraživanja svemira. Nedugo zatim, zajednička sovjetsko-američka misija uspešno sleće na Mesec što ohrabruje četiri kompanije objedinjene pod imenom RAMA da prošire delovanje i na ostale planete u Sunčevom sistemu. Polovinom osamdesetih RAMA dolazi do krupnih otkrića na polju anti-gravitacione tehnologije što je omogućilo izgradnju baze na Jupiterovom satelitu Evropi, ali stvari polaze po zlu i dešava se nesreća tokom koje dve stotine naučnika gubi život – osim jednog, koji uspeva da rezultate istraživačkog rada dopremi nazad na Zemlju. Umesto da se mane ćorava posla, RAMA odlučuje da ove nalaze iskoristi i lansira još jednu misiju, ovog puta na Titan. Naravno, ko s đavolom tikve sadi izginu mu naučnici, pa se tako 1995. godine gubi svaki kontakt sa bazom M na Titanu i RAMA šalje vas, usamljenog pojedinca da vadite kestenje iz vatre. Skidamo kapu autorima na odličnom world buildingu, koji je dodatno proširen obimnim materijalom dostupnim na zvaničnom sajtu. Međutim, početna priča predstavlja samo kamen temeljac na čijoj se osnovi zida najveći deo koji čini jednu građevinu, a sve to pada u vodu ako su majstori lenji.

Nakon kraćeg uvoda pred vama je upitnik čiji bi skup odgovora u nekoj drugoj igri za krajnji rezultat imao detaljno određivanje klase lika i pristupa igranju, dok ovde nema uticaj ni na šta. Okosnicu igre čini šetnja kroz sadašnjost i prošlost, pre nego što je sve otišlo nizvodno, zatim rešavanje prostih fizičkih zagonetki, a zamršeno klupko nemilih događaja u bazi M odmotavaju brojni zvučni zapisi koje je za sobom ostavila inženjer Karen Kovalski. Mada na prvi pogled tako deluje, Pollen ne spada među horor naslove – tokom putešestvija kroz puste hodnike i postrojenja baze M društvo vam pravi jedino zlokobni šum mašina. Teško je naći žanrovsku odrednicu ovoj igri jer i ako nominalno spada u istraživačke avanture u prvom licu nalik na Myst (doduše, sa potpunom slobodom kretanja), inventar je tu čisto da se kaže da postoji, logičkih problema gotovo i da nema, pa Pollen jedino zaslužuje etiketu virtuelne šetnje. U skladu sa tim, autori igre kao glavni adut ističu podršku za Oculus Rift i srodan hardver, što u zemlji u kojoj vlasnici takve egzotike mogu da se prebroje na prste jedne ruke nismo bili u prilici da isprobamo, mada je atmosfera efikasno dočarana i bez VR skalamerije čemu u najvećoj meri doprinosi majstorski realizovan zvuk. Tačnije, da nije fenomenalne minimalističke muzike koja u sprezi sa gotovo savršenim zvučnim efektima konstantno održava tenziju, igra bi se brzo sunovratila u ponor dosade. Izuzev glavnog lika koji je, tipično za igre sa subjektivnim kadriranjem, uglavnom mutav, glasovna gluma je na odličnom nivou. Tako je, na primer, glumica koja je dala glas Kovalskoj svoj posao odradila maestralno, te se preslušavanjem audio-traka koje je Karen ostavila za sobom jasno primeti postepeni i neizbežni pad u depresiju i beznađe.

Finski autori verovatno vode poreklo iz tamošnje bogate demo scene čemu u prilog govore i brojni prizori koji bi savršeno pristajali uz neki demo ili intro, mada su mogli malo više da zavrnu rukave i potrude se oko optimizacije jer frejmrejt neopravdano ponire češće od Crvenog barona, a učestalo je i pucanje igre iz čista mira. Pored toga, učitavanje krajnje jednostavnih lokacija predugo traje, pa će vam se učiniti da ste se (u skladu sa retro-futurizmom kojim igra odiše) vratili u doba magnetnih medija. S tehničke strane ni gameplay ne sija jer, iako je moguća interakcija sa gotovo svim predmetima na koje naiđete, ogroman procenat ne služi ama baš ničemu. Svaki pokupljeni predmet protagonista drži direktno ispred nosa i samom sebi blokira vidik, pa je pravo čudo kako se ne sapliće o sopstvene noge. U slučaju da Pollen igrate uz pomoć kombinacije tastature i miša, a posedujete i kontroler koji je pri tom priključen na računar, spremite se na srčani udar kada vam se čitav radni sto zatrese jer ne postoji opcija za isključivanje vibracije.

Dva najkrupnija nedostatka ove igre ogledaju se u roku trajanja i upotrebljivosti. Pollen ne samo da je jedva za nijansu interaktivniji od „igara” kao što je Dear Esther već će dostići kulminaciju pre nego što trepnete. Čak i ako preslušate sve kasete i detaljno ispitate kompletnu dokumentaciju, igra se dovrši za nepuna dva sata, od čega desetak minuta otpada na psihodeličnu završnu sekvencu koja je više nego očigledno inspirisana Kubrikovom „2001.” (i to nije jedini deo igre u kome je primetan uticaj pomenutog remek-dela). Teško je oteti se utisku kako je Pollen samo tech prezentacija proizvedena sa namerom da demonstrira blagodeti VR setova, čemu svedoči i voyage opcija koja se otvara po kompletiranju igre i omogućava ponovni pasivan doživljaj završnih scena. Problem je u tome što su demoi ovakvog tipa uglavnom dostupni bez novčane naknade ili se isporučuju uz neko parče hardvera, dok za Pollen treba izdvojiti dvadeset evra. Šteta, jer je uz kvalitetan literarni predložak i vanserijsku zvučnu komponentu Pollen i te kako imao potencijal da stekne zvanje naslednika System Shocka.

Jan ČMELIK