Kao bilo koja osoba u stvarnom životu, tako svaki žanr u svetu video igara polaže pravo na vorholovskih petnaest minuta slave. Fanovi biznis simulacija i tycoon igara uopšte možda i najbolje znaju o čemu pričamo jer su ovaj fenomen doživeli iz prve ruke. Njihov omiljeni žanr imao je bum na prelazu između milenijuma, dok je suša kvalitetnih naslova u poslednjih nekoliko godina dovela do toga da od svake nove igre očekuje da postane Mesija i povede igrače u obećanu zemlju gde se nastavci Railroad Tycoona štancuju na godišnjoj bazi. Nažalost, snovi su jedno, a realnost nešto sasvim drugo...

Pre dve godine, bonacu u ovom žanru pokušao je da naruši nemački Deck13 sa igrom TransOcean, ko zna kojom po redu inkarnacijom hita iz 1987. godine – Ports of Call. Međutim, umesto očekivane bure dobili smo tek lagani povetarac koji je jedva uspeo da napravi nekoliko talasića. Igrači su bili jednoglasni u svom stavu – igra je jednolična i nezanimljiva, jednom rečju dosadna. Nemci se nisu dali pokolebati, zasukali su rukave i novu igru prosto nafilovali sadržajem. Ipak, ono što bi trebalo da nas natera da ponovo odrešimo kesu krije se u podnaslovu. TransOcean 2 uvodi konkurenciju u igru, što bi makar na papiru trebalo da garantuje više zabave od prvog dela.

Za početak treba naglasiti da TransOcean nije trgovačka simulacija u kojoj ćete krstariti okeanima uz geslo „kupi jeftino, prodaj skupo”. Ovde ste samo vlasnik broda i masno naplaćujete usluge prevoza robe iz luke u luku, starajući se da rokovi isporuke budu ispoštovani, a brodovi redovno održavani i natankovani gorivom. Kad smo već kod brodova, u igri postoje tri tipa: tankeri, kontejnerski brodovi i brodovi za rasuti teret. Kako razlika među njima ne bi bila čisto kozmetička, autori igre su odlučili da tankeri ubiraju najveću zaradu, dok brodovi za prevoz rasutog tereta donose najviše takozvanih regionalnih poena. Naime, mapa sveta je podeljena na desetak regiona i prevozom robe, osim novčane nadoknade, stičete i regionalne poene. Kada sakupite određeni broj poena, dobijate mogućnost dodatne zarade putem osnivanja ćerke firme u tom regionu kupovinom nekih građevina u lukama (brodogradilište, suvi dok, rafinerija). Pa tako, ukoliko ste kupili rafineriju u Severnoj Evropi, procenat od svake dopune goriva u ovom regionu leći će na vaš račun, dok vi dobijate popust na tu operaciju. Ostali su kontejnerski brodovi koji predstavljaju zlatnu sredinu između prethodna dva tipa, čime se gubi svaki smisao investiranja u njihovu kupovinu.

Iako je fokus Rivalsa na multiplayeru, ponuda u solo varijanti takođe je mnogo izdašnija nego ranije. Pored uobičajenog sandbox moda sada je tu još i kampanja od šest scenarija, kao i Competition mod, što je fensi naziv za multiplayer sa kompjuterski vođenim protivnicima. Prvi hladan tuš uslediće nakon što pokrenete kampanju i shvatite da se iza bljutave pričice o povratku vaše kompanije na staze stare slave krije samo jedan dugački i dosadni tutorijal. Svaki scenario otključava po jedan novi element gejmpleja tako da ćete tek u poslednjem imati priliku da igru zaigrate kako dolikuje.

Iza kitnjaste fasade novih featuresa u nastavku ubrzo se pomaljaju svi problemi od kojih je patila i prethodna igra. Kada flota naraste na pet-šest brodova, sve se svodi na dosadni klikfest, uz osećaj kao da igrate neku time management igru u kojoj utovarujete brodove umesto usluživanja mušterija hamburgerima i kolačima. Uvek možete da automatizujete rute i tako se poštedite besomučnog kliktanja, ali gledati brljivi AI kako jedva uspeva da zaradi neku crkavicu je podjednako mučno. Virtuelni kapetani nisu u stanju da odvezu brod na suvi dok i obave popravke, pa se za ovo lično morate pobrinuti kako vam brodovi ne bi završili kao veštački sprudovi. Najsmešnije je što i kompjuterski vođeni rivali prate istu rutinu, a kako nema nikoga da im priskoči u pomoć, nakon par sati igranja potopiće više trgovačkog brodovlja nego nemačke podmornice u Drugom svetskom ratu.

Posle nekog vremena, stičete utisak da je novi sadržaj uguran na silu, bez mnogo razmišljanja kako će se odraziti na samu igru. Potenciraju se kraće ture čime se praktično obesmišljava postojanje većih brodova sa većim dometom, jer se takva putovanja obično završavaju u minusu. Penali za probijanje rokova isporuke su smešno mali, posebno u slučaju ekspresnih tovara koji donose ogromne sume novca, pa se uvek isplati uzimati ih iako nema šanse da stignete na vreme.

Mehanika igre u online multiplayeru se prilično razlikuje i dosta je dinamičnija i arkadnija od onoga što nudi verzija za jednog igrača. Partija je podeljena na četiri runde, a poene osvajate izvršavajući zadatke koji se menjaju od runde do runde. Merilo uspeha može biti tonaža prevezenih tovara, broj luka koje ste posetili, količina novca na računu, broj osnovanih podružnica, a faktor sreće često igra bitnu ulogu u odlučivanju pobednika jer vam zadaci u svim rundama nisu poznati na početku partije. Pauza ne postoji, što dodatno ubrzava igru jer vas nekoliko izgubljenih sekundi vrlo lako može koštati pobede. Isprva se igra nije mogla pauzirati ni u jednom od modova, ali nakon što se po forumima digla kuka i motika developer je to brže-bolje ispravio, što ostavlja nadu da će u budućnosti možda i uspeti da pokrpe sve nelogičnosti kojih ima napretek.

Moglo bi se reći da je multiplayer jedina svetla tačka, ali i ova tvrdnja pada u vodu jer lobby uglavnom zvrji prazan. Iako igra podržava do osam igrača, najbolje čemu se možete nadati je da upadnete u partiju sa 2-3 rivala i držite palčeve da nekom od njih ne pukne veza ili se jednostavno smori pre kraja.

TransOcean 2: Rivals jeste korak napred u odnosu na prethodnu igru, ali je i dalje nautičkim miljama daleko od nečega što bi vas satima držalo prikovanim uz ekran.

Darko MIHOKOVIĆ