Malena Zvončica, sporedan (ali važan) lik u priči o Petru Panu, slavu i prepoznatljivost najviše duguje svojoj filmskoj verziji iz Diznijevog animiranog klasika o večitom dečaku iz daleke 1953. godine. Nakon gomile različitih animiranih straight-to-DVD i filmova sumnjivog kvaliteta, Zvončica je konačno doživela i svoju solidnu 3D animiranu verziju od pre dve godine, što je tada ispraćeno i verzijom igre za Nintendov DS, a u čemu vlasnici kompjutera tek sada imaju prilike da uživaju (u donekle osakaćenoj varijanti).

Pričica u igri inspirisana je događajima iz filma i samo se labavo oslanja na njih. Zvončica se pridružuje drugim vilama u pripremama za donošenje Proleća, ali pada u očajanje kada sazna da ne poseduje talenat za manipulaciju godišnjim dobima i da spada u „klasu” malenih vila čija je specijalnost opravka neispravnih ili polomljenih predmeta. Na njena nejaka pleća pada zadatak da ostale vile ubedi u svoju vrednost, naročito kada postane meta ljubomornih koleginica koje počnu da osećaju da je „sila jaka sa njom” i da malena plavojka poseduje darove kojih još nije svesna.

Najjače oružje Tinker Bell’s Adventure je izvrsna 2D grafika, koja naprosto opija svakim svojim pikselom. Raznovrstan broj predivno nacrtanih, živopisno obojenih i diskretno animiranih pozadina, simpatični likovi i prijatna muzikica predstavljaju sjajnu oblandu koja neće lako dosaditi ni igračima starijeg uzrasta. Jedina zamerka tehničkom aspektu igre može se uputiti nepostojanju glasovne pratnje. Sámo igranje svodi se na generičko ponavljanje dve vrste aktivnosti. U prvu spada zujanje po velikom broju međusobno povezanih lokacija i izvršavanju kurirsko-sakupljačkih poslića za mnogobrojne likove, dok se druga svodi na igranje nekoliko jednostavnih mini-igara, od kojih većina takođe počiva na prikupljanju i manipulaciji raznoraznim šarenim bobicama, cvetićima, bubicama i slično (uz krpljenje polupanih predmeta kroz nekoliko faza kao najveći „izazov” u igri). Naravno, PC verzija je lišena i svih onih zanimljivih drangulija koje su karakteristične za DS kao izvornu platformu igre (touch screen upravljanje malenom Zvončicom, osvetljavanje prostora oko lika DS olovčicom ili duvanje u mikrofon u nekoliko mini-igara (!) što proizvodi on-screen efekte...).

Sve navedene zamerke, međutim, padaju u vodu kada se u obzir uzme ciljna grupa ovakve igre. Repetativan i siromašan gameplay neće značiti ama baš ništa klincu ili klincezi koje posadite ispred monitora i koji će biti začarani magijom sa ekrana, tako da je Zvončicina avantura više nego uspela u svojoj misiji.

Aleksandar DINIĆ