Loša strana dobrog izuma kao što je Internet jeste to što nijedna suluda ideja ne može biti ugušena snagom protivteže suve realnosti

Na jednog pisca koji uspe u životu dolazi 99 drugih koji umru od gladi, a ta krilatica se oduvek dala lako preslikati i na tehničke inovatore. Pri tom ne mislim na Nikolu Teslu ili na bračni par Kiri (koji je umro od radijacije, ne od gladi), već na entuzijaste razbarušene kose koji se kunu u svoj perpetuum mobile ili hover automobil i predviđaju kraj globalne energetske krize i gužve na putevima. Istorijski gledano, takvi likovi oduvek su bili bezopasni po okolinu, ignorisani do obliviona ili uvaljani u katran i perje na opšte oduševljenje grupe seljana. Vispreniji, pogotovu oni čije su energetske ideje dolazile u koliziju sa naftnim lobijima, završavali su u ludnici ili na dnu reke. Svet je napredovao laganijim tempom u odnosu na vizije futurista o marsovskoj koloniji pre kraja XX veka. Ko zna zbog čega je to dobro...

Znam ja! Iz istog razloga zbog kog su neki aspekti masovne komunikacije loši. Loša strana dobrog izuma kao što je Internet jeste to što nijedna suluda ideja ne može biti ugušena snagom protivteže suve realnosti, već postoji realna opasnost njenog ostvarivanja uprkos zakonima fizike, logike, matematike i srpskog. Prototipovi OnLive i GaiKai servisa, iako na papiru zvuče kao buncanje psihopate, imaju realnu šansu da se ovaplote ukoliko njihovi autori snagom tehničke alhemije uspeju da likvidiraju ili utule bazični ljudski nagon za posedovanjem.

O čemu se radi? O revoluciji u igračkoj industriji, razume se. Revoluciji koja bi kompletan sistem klijenta, odnosno računara, konzole, tvrdog ili optičkog diska učinila bespredmentnim. Osnovna ideja je sledeća: imate televizor, imate specijalni kontroler koji komunicira sa televizorom i udaljenim serverom koji vaše pokrete pretače u akciju na ekranu, strimovanu u realnom vremenu. Sva izračunavanja obavlja server, a ono što vi dobijate jeste prost interaktivni video koji se, navodno, ne razlikuje od real-time izračunatih prizora na PC-u ili konzoli. Sistem je donekle uporediv sa Quake Live ili Sonyjevim Free Realmsom, s tom razlikom što osim kontrolera, ekrana i internet konekcije ne zahteva nikakav hardver sa strane korisnika. OnLive i GaiKai su nekoliko puta demonstrirani pred novinarima i širom publikom, i bez obzira na logične primedbe skeptika da tehnologija i internet infrastruktura potrebna za omasovljenje ovih servisa još ne postoje, ja nisam ubeđen u to da je nemoguće. Komercijalni serverski sistemi 2009. godine, koji su možda u stanju da u 720p realnovremenski enkodiraju 100 igračkih sesija, za deset godina će tu cifru moći da ustostruče, negirajući opasku da bi pojava Call Of Duty XYZ, koji svi žele da igraju prvog dana, dovela do kolapsa sistema. Desetmegabitne internet konekcije potrebne za transfer takvog videa odavno su standard, a HDTV tehnologija, koja tek sada ozbiljnije počinje da zamenjuje PAL/NTSC, ostaće s nama bar do polovine ovog veka.

OnLive i GaiKai potpuno eliminišu koncept softerske piraterije, što je ogroman kec u rukavu za investitore koji guraju ove tehnologije. Ovi servisi gude po strunama „naftnih” lobija, što unapred osigurava da njihovi idejni tvorci neće završiti u temeljima neke zgrade na Novom Beogradu. Proizvođači hardvera, kojima se neće dopasti eliminacija end usera, proklinjaće i pretiće kao „Poni ekspres” koga je iz biznisa izbacio telegraf.

Svi pokazatelji govore da je ideja na nezaustavljivom kursu, svi osim glasova psihihologa amatera koji kažu da je ljudska želja za posedovanjem poslednja i nepremostiva barijera. Dr Ljuban David Zaklan u svom pamfletu „Živjeće ovaj narod, moj Gojko!” kaže sledeće: „Ama nemo’š igraču uzet i pare i disk iz ruke! Ne biva! Igrač je poput hrčka, moj Gojko, on želi da ima disk, on voli svoju grafičku, on njenu brzinu mjeri sa drugar’ma kao što smo nas dva mjerili ćune u školskom klozetu! Neće nijedan pristati da plati, a da ne mere klatit’, kucajući cifre kreditne kartice na sajtu i kupujuć’ sate živog mlaza sa Interneta. On hoće policu sa pločama na zidu svoje sobe, hoće nizove diskova i kutija, bez obzira na to da li ih je platio u radnji ili ukr’o sa nekog torenta! Neće zvati svoje drugare posle škole da igraju stream, zvaće ih da razmjenjuju sličice i diskove! Da zajedno hvale njegovo vodeno hlađenje!”

Narodna mudrost i logika Dr LJDZ-a je solidna, ali ne uzima u obzir sveže činjenice. Servisima nalik Steamu ili iTunesu svojevremeno su proricali brzu smrt: gde su sad oni, a gde su sove koje su kukale da mušterije neće plaćati ono što ne mogu da pipnu? OnLive i GaiKai su tehnički i konceptualno neuporedivo složeniji, ali nisu bazirani na nečemu što teorijski nije zamislivo. Njihovi autori nisu bilmezi koji kažu: „Odlučio sam da se smuvam sa Madonom i pola posla je već gotovo! Ja sam pristao.”

> Punchline placeholder za kraj <

Miodrag „ja nisam ubeđen da je nemoguće” KUZMANOVIĆ