Jednostavnost pre svega

Verovatno se pitate čemu opis još jedne linux distribucije u moru drugih? Odgovor leži u tome da pred sobom imate jedan GNU/Linux koji je po mnogo čemu poseban i koji cilja na nešto iskusnije korisnike. Treba napomenuti i to da se Arch, za razliku od većine ostalih distribucija, ne oslanja na neku poznatu osnovu (tipa Debian/Ubuntu), već predstavlja jednu posebnu distribuciju koja je pisana od nule. Sve je krenulo tako što je tvorac Judd Vinet počeo da piše novi menadžer paketa za GNU/Linux, kasnije nazvan pacman, što je na kraju preraslo ni manje ni više nego u kreiranje nove Linux distribucije. Prva verzija ugledala je svetlost dana 2002. godine, pa se Arch može smatrati prilično mladom distribucijom.

Instalacija

Pre svega treba napomenuti to da Arch spada u tzv. rolling release distribucije. Dakle, medijum koji se koristi za instalaciju predstavlja zapravo samo svojevrstan snapshot kernela, sistemskih alata i određenih paketa iz repozitorijuma, te služi za instalaciju osnove sistema. Sve ostalo dodaje se, po želji, sa Interneta. To u prevodu znači da, kada se jednom instalira, sve što ostaje za kasnije jeste periodični upgrade, tačnije dodavanje paketa. Sa zvaničnog sajta mogu se preuzeti ISO slike u ftp i core varijanti – aktulena verzija je 2008.06. Razlika između core i ftp varijante jeste u tome što core u sebi ima pakete koji čine osnovu sistema, dok se u drugom slučaju kompletna instalacija obavlja putem Interneta.

Po podizanju instalacionog medija dočekaće vas prompt konzole i napomene kako pokrenuti instalater i iskoristiti odlično uputstvo koje se nalazi na medijumu, što se i preporučuje, s obzirom na to da pojedini delovi instalacije mogu biti zbunjujući i/ili teški za početnike.

Instalacija se obavlja putem tekstualnog ncurses menija, koji je prilično intuitivan i koji korisnika vodi kroz svaki korak. Biće ponuđeno konfigurisanje mreže i izabor izvora odakle će se vršiti instalacija osnove sistema (CD ili Internet), kreiranje particija i tački montiranja, kao i mogućnost izbora i instalacije paketa. Nakon ovih koraka potrebno je konfigurisati sistem (biće ponuđena automatska detekcija hardvera, što preporučujemo da prihvatite) i podesiti boot loader. Samo konfigurisanje se, u svakom slučaju, obavlja preko tekstualnog editora i fajla rc.conf (za nedoumice konsultujte pomenuto uputstvo). Kada se paketi preuzmu i sistem podesi, potrebno je još uneti administratorsku lozniku, sledi reset sistema, nakon čega bi trebalo da se pred korisnikom pojavi osnovno Archovo okruženje.

Kako to izgleda i radi?

Kada se obrete u osnovnom okruženju (a to je komandni promt), sve ostalo je na vama – da li želite da imate desktop, server ili pak nešto treće. U tome upravo i leži lepota Archa – na osnovu sistema dodaju se komponente koje su korisniku potrebne, čime se dobija distribucija po meri i ukusu korisnika. Pošto će većini ljudi najverovatnije biti najinteresantnija opcija desktop, za korake koji slede treba konsultovati wiki na sajtu distribucije.

Samo Arch okruženje je, bez obzira na nepostojanje konfiguracionih alata i oslanjanja na konzolu i ručno uređivanje konfiguracionih fajlova, organizovano na prilično jednostavan i razumljiv način, što je glavna odlika ove distribucije. Za glavno podešavanje sistema koristi se već pomenuti /etc/rc.conf, koji je dobro dokumentovan, dok su init leveli, opet jednostavnosti radi, ogranizovani u BSD maniru. Kada svemu ovome dodamo odličnu i ažurnu Arch zajednicu, kao i vrlo dobru dokumentaciju, nameće se zaključak da se uz nešto truda u njemu mogu lepo snaći i manje iskusni korisnici.

S druge strane, za manipulaciju paketima Arch koristi jednu od najboljih alatki te namene u GNU/Linux svetu. U pitanju je pacman (skraćeno od package manager utility), koji je u suštini konzolna alatka sa jednostavnom sintaksom, brza i komforna prilikom upotrebe. Naravno, regulisanje međuzavisnosti obavlja se automatski, a broj paketa na zvaničnim repozitorijumima prevazilazi deset hiljada, što praktično znači da tu ima svega što čoveku može da zatreba.

Paketi se osvežavaju na dnevnoj bazi (cutting edge), a prilagođeni su modernim mašinama i i686 arhitekturi, pa svakako očekujte priličnu brzinu i živahnost sistema. Pošto su u pitanju mahom sveži paketi, može se desiti, doduše vrlo retko, da neki novi paket pravi probleme, ali se opet i preko pacmana vrlo lako može odraditi downgrade na prethodnu verziju, jer se svi preuzeti paketi čuvaju. Pored zvaničnih repozitorijuma, na raspolaganju stoji i AUR (Arch Linux Users Repository), koji održava Arch zajednica. U njemu se nalaze programi u formi izvornog kôda, a svako po želji može slobodno dodati nov program. Na zvaničnom sajtu na rapolaganju stoji pretraživač za AUR, dok se preuzeti izvorni kôd kompajlira pokretanjem posebne skripte PKGBUILD. Skripta po završetku pravi standardni Arch paket koji se regularno instalira preko pacmana. Proces se dodatno može pojednostaviti korišćenjem odlične alatke yaourt, čime se AUR-om može manipulisati na isti način kao i pacmanom i uobičajenim repozitorijumima.

Iako je Arch pre svega binarna distribucija koja se oslanja na gotove pakete, prisutan je i ABS (Arch Build Service), sistem koji omogućava upotrebu izvornog kôda paketa iz repozitorijuma, kao kod BSD ports sistema. Svaki paket sadrži pomenuti PKGBUILD, u kom se po želji mogu promeniti parametri po kojima će se paket kompajlirati.

Na kraju...

Utisak koji se stiče korišćenjem ove distribucije zaista je poseban. Samo okruženje je jednostavno za korišćenje i održavanje, brzo i veoma stabilno, uz uvek svež softver, jaku zajednicu i ažurnu dokumentaciju. To nas navodi na potrebu da ovu distribuciju ocenimo čistom peticom.

Mladen STEPANOVIĆ