Igra koja me je dočekala kada sam se u zimu 1992. godine vratio iz JNA, igra zbog koje sam ladno oduvao brinetu koja mi je postavila izbor između nje i osme noći maratonske sesije...

Dobar deo proteklog meseca proveo sam odsecajući glave u okruženju virtuelne Hiborije, potajno priželjkujući da sa nebesa padne giljotina i odseče moju. Ne pamtim kada sam se ovoliko iznjakao, nervirao, mučio i koristio toliko aspirina i kapi za oči, kao u junu 2008. godine. Nekoliko stotina sati živciranja sa betom i finalnom verzijom Age of Conana gotovo da mi je ubilo želju za gledanjem u bilo kakav ekran: snovi o šumi, kolibi i plesu sa medvedima ponovo su postali dominantno obeležje mojih vrelih beogradskih noći. Ovo sigurno zvuči kao kukanje nekome ko zarađuje za život ubijanjem bikova u mesnoj industriji „Matijević”, demontiranjem eksploziva, kastriranjem veprova ili radom za tezgom u prodavnici kompjutera, ali ko im je kriv što se nisu školovali i kvalifikovali za pošten posao. U životu me je održao tradicionalni narodni lek: posezanje za DOS emulatorom i kopanje po data DVD-u koji sam labelovao sa „Precious”.

My Precious je kolekcija legendarnih igara iz prve polovine devedesetih godina prošlog veka, koju vadim iz trezora svaki put kada imam neki problem životne, mentalne, sociopatološke ili stambene prirode. Prošle godine, u prvih nedelju dana bolnog privikavanja na Beograd, kao klinički analgetik poslužio mi je originalni Jagged Alliance. Kec. Nalik ratnom zarobljeniku koji jede supu od trulog krompira, a spavanje na daskama i prisilni rad poništava setnim gledanjem u ispresavijanu sliku verenice, ovaj prastari VGA biser ošmirglao je rđu sa sidra koja povezuje svakodnevicu sa uzbudljivim periodom ranog punoletstva, vremenom kada sam bio sposoban da se smejem u lice svakoj opasnosti, da ne spavam nekoliko dana i da noću maskiran lovim neprijatelje.

Ako se selidba u Beograd mogla smatrati omanjim „šokom za osjetila”, senzacijom koja žacne kao ubod stršljena, ali koja prestaje kada otok spadne, testiranje Konana mogao bih da uporedim sa rvanjem u blatu protiv agresivne debele žene koja ne odustaje od namere da vam dislocira rame i zarije facu u mulj. Bez obzira na moj superiorni dodge rejting, posle X broja sati tijelo i um se zamore i ženščina počinje da vas baca kao Bratz lutku bez ruku i nogu, smejući se i sporo, ali sigurno, učitavajući seriju poteza na koje nemate adekvatni odgovor. Da li je ovo trenutak u kojem samo Precious može da pomogne? Hell, yeah. Oduvavši prašinu sa sigurnosne konzole, okucao sam kombinaciju koja otvara vratnice spasa, razgrnuo zaštitni chrysalis i ubacio neprocenjivi disk u drajv. 148 slamki spasa, od kojih sam jednu iskoristio pre 12 meseci...

Star Control II: The Ur-Quan Masters... Igra na koju nisam godinama pomislio, igra koja me je dočekala kada sam se u zimu 1992. godine vratio iz JNA, igra zbog koje sam kasnije ladno oduvao jednu brinetu sa incijalima S. A., koja mi je postavila izbor između nje i osme noći maratonske sesije. Oh my God, kako sam mogao da zaboravim na Star Control II? Četiri diskete čiste sreće i emocije koju mogu da uporedim samo sa ludom zaljubljenošću. Terapija blastom iz prošlosti pokazala se više nego uspešnom, stvarajući mi emocijalni kontrapunkt i štit od svakodnevice koja razara mentalnu koheziju. Star Control II nije jedna od najboljih igara koje su ikada stvorene: u pitanju je jedan od najlepših bisera u istoriji lepe umetnosti. Ova igra za mene (i ne samo za mene) ima neuporedivo veći značaj nego sva dela svih umetnika renesanse i baroka, stavljena na gomilu i evaluirana zajedno.

Genijalni fizičar iz 1968. godine koji bi napravio vremeplov, došao u 2008. godinu, kupio SK na kiosku i vratio ga u sanjive sedamdesete, verovatno bi postao incijator nekog kulta koji priziva i priželjkuje apokalipsu. Učene i religiozne glave tog vremena sigurno bi zaključile da je XXI vek vreme propasti i sveošteg ludila, era u kojoj najlepša ljudska osećanja nekakvi kreteni rezervišu za video igre! Šta su to uopšte video igre? Kao i svaka zabluda iz prošlosti, i za ovu bi se moglo okriviti odsustvo prave informacije i sposobnost vizionarskog sagledavanja stvari u širem kontekstu. Mislim, XXI vek jeste shit, ali ne zbog video igara i sa njime povezanih emocija, naprotiv! Ako bi za likove iz naivne prošlosti moglo da se nađe neko opravdanje za zablude, onaj ko bi se danas usudio da potegne isti zaključak mogao bi se smatrati slepcem. Svaki stari krip, ukoliko nije beznadežno krut, glup ili nemaštovit, ima oazu u svesti koju je rezervisao za fragment nečega što mu u Šelobinom mraku svakodnevice sija kao svetlo Erendila. Za nekog (za moju majku) to je film „Praznik u Rimu” sa Gregorijem Pekom i Odri Hepbern, za milione gikova to je književna i filmska trilogija „Gospodara prstenova”, za nekog trećeg to je sećanje na koncert Led Zeppelina, za petog i osmog VHS kaseta sa snimkom finala u Bariju 1991. godine, u kojem je Zvezda na penale dobila Olimpik iz Marseja.

Moj fragment ste verovatno skontali do sada...

Miodrag „čovek iz Numenora” KUZMANOVIĆ