Kao što vam je verovatno poznato, ultimativna globalno-strateška igra na temu Drugog svetskog rata jeste fantastični Hearts of Iron 2. Od toga ne može bolje, usudili bismo se reći. No, malo je igrača koji su spremi da investiraju dane (u slučaju glupljih ljudi, nedelje) potrebne za uspešno korišćenje opcija na raspolaganju i razumevanje međusobne povezanosti velikog broja ključnih i manje bitnih faktora. Hearts of Iron 2 je igra u kojoj partije traju po nekoliko dana i gde se incijalne greške u razvojnom/vojnom pristupu manifestuju posle 10+ sati igranja, čineći početnu fazu upoznavanja sa igrom dugotrajnom i mučnom. Upravo zato postoje naslovi nalik na Making History koji drastično pojednostavljuju gotovo sve ključne strateške faktore, istovremeno zadržavajući gotovo netaknut kvantitet opcija u širem smislu. Prosto rečeno, Making History: the Calm and the Storm vam dozvoljava isti ili sličan broj aktivnosti kao i Hearts of Iron 2, ali je svaka od njih drastično uprošćena i lakša za kontrolu zbog mnogo manjeg broja elemenata u strateškoj jednačini.

Na početku kampanje preuzimate ulogu jedne od velikih sila na startnoj liniji WWII (Kina, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, SSSR ili SAD) sa zadatkom potpune dominacije u vojnom, političkom ili ideološkom pogledu (victory conditions birate sami). Igra je, za razliku od HoI 2, bazirana na poteznom sistemu (1 potez = 1 nedelja), sa mapom sveta koja broji drastično manji broj provincija unutar svake države. Pomoću jasnih i preglednih menija možete kontrolisati proizvodnju, istraživanje, trgovinu, diplomatiju i ostale standardne faktore, a borba se svodi na prosto prevlačenje jedinica sa sopstvene teritorije na protivnika. Napredne opcije za deployment snaga, koordinaciju vazdušnih i kopnenih jedinica ovde ne postoje, čineći ovu komponentu igre simplifikovanom modifikacijom „Rizika”. Diplomatija je ipak malo previše rudimentarna i nema nijednu od iole „naprednih” opcija, osim objave rate, deklaracije embarga, pozivanja u alijansu itd. Ovo je jedini element igre koji baš drastično odskače od inače veoma simplifikovane mehanike. Grafika u velikoj meri podseća na mnogo puta pominjani uzor, s tim što vizuelni ugođaj deluje „toplije” zbog jasnijih menija, živih boja i odsustva svih neesencijalnih informacija.

Demo verzija igre nije ograničena opcijama ni scenarijima, ali svaka partija ima limit od 20 poteza. Ovo je, po našem mišljenju, prilično loša odluka izdavača jer se u tako malom vremenskom rasponu jedostavno ne može videti da li cela stvar „pije vodu” ili ne. Mnogo bi bolje bilo da su ostavili samo jedan scenario, ali da ga nisu ograničili na način koji onemogućava da se stekne potpunija slika o igri. No, šta je tu je. Da li ovo zaista vredi, saznaćemo početkom sledeće godine.

Miodrag KUZMANOVIĆ