Otkako postoje kompjuterske avanture, a tome ima već blizu dve i po decenije, lik Šerloka Holmsa bio je nepresušni izvor inspiracije. Još od doba „Melbourne Housea” (početak osamdesetih), i njihovih tekstualnih avanutra za ZX Spectrum, igre posvećene najpoznatijem britanskom detektivu i njegovom vernom pratiocu doktoru Votsonu, bez obzira kada i na koji način nastale, imale su jednu zajedničku crtu – komplikovan zaplet, dostojan pera ser Artura Konana Dojla, koji je od igrača obično tražio ozbiljno intelektualno angažovanje. Da misterije s kraja devetnaestog veka ne bi potpuno pale u zaborav pred najezdom „bondolikih” agenata koji prvo pucaju pa onda pitaju za zdravlje, pobrinula se, gle čuda, ukrajinska firma „Frogwares”, iza koje stoji samo jedna, ali uspešna avantura: The Mystery of Nautilus, rađena po motivima romana „20.000 milja pod morem” Žila Verna.

Iznenadni nestanak lorda Montkalfa, čuvenog egiptologa, čija kćerka Elizabet uskoro treba da se uda za Holmsovog nećaka, dovodi legendarnog detektiva do naučnikovog imanja, sa zadatkom da nađe tragove koji bi ukazali na razloge njegovog navodnog samoubistva. Prepušten sam sebi, bez pomoći doktora Votsona, Holms polako, koristeći oprobane metode dedukcije i sopstveno znanje o istoriji drevnog Egipta, dolazi do zaključka da je lord Montkalf, „prkčkajući” po nekim prastarim zapisima, na sebe navukao prokletstvo i svoju kuću pretvorio u grobnicu kojom hode mumije.

Ovaj prozaični zaplet uvodi nas u jednu neobičnu, ali odlično koncipiranu detektivsku avanturu sa elementima fantastike, sa veoma malo dijaloških opcija, ali nabijenu brojnim zamkama i zagonetkama. Imanje Montkalfovih, koje je pretvoreno u svojevrsni muzej starog Egipta u trideset pet celina, podeljeno je na pet nivoa, kroz koje logički problemi progresivno postaju sve teži. Praktično ne postoji nijedna soba u kojoj ne treba rešiti neku slagalicu, dešifrovati kriptogram, aktivirati neku mašinu ili, utrkujući se sa vremenom, spasavati goli život, jer, iako deluje napušteno, lordova rezidencija krije nimalo naivne ukućane. Način izvođenja je standardan za ovakav tip igara (rotiranje scene za 360°), dok opšti utisak kvari relativno traljava tehnička izvedba, počevši od mutne, i za današnje pojmove neubedljive grafike, pa sve do siromašnog zvuka čiji vrhunac, u negativnom smislu, predstavlja krajnje neprofesionalna gluma čoveka koji je glas pozajmio Šerloku Holmsu. Ipak, i pored toga, Misteriji mumuje svakako treba dati prelaznu ocenu, jer je u pitanju ozbiljan mentalni trening na kakav se retko nailazi čak i u slučaju daleko ambicioznijih avantura.

Slobodan MACEDONIĆ