Nadmašiti svoju prethodnu kreaciju san je ali i mora svakog umetnika koji ne teži prosečnosti. U slučaju virtuelne poezije po imenu Homeworld, stvaraoci iste će doživotno biti mereni aršinom i standardima koje je ovaj naslov onomad zacrtao, permanentno osuđeni na asocijaciju tipa: „ID software – Doom”. Zato će im rad na novim projektima biti bar 30% teži.

Najnoviji poduhvat „Relic Entertainmenta” je plod trogodišnjih napora talentovanog tima pod laganim stresom. Superiorno odrađen, visokobudžetno produciran, finansiran i publikovan od strane „Microsoft Gamesa”, ovoj naslov ima samo jednu značajnu manu: nekako se previše trudi da bude dobar u svakom pogledu! Imati solidnu ideju koju peglate dok vas sjaj ne zaslepi ipak se razlikuje od genijalne (Homeworld) kojoj extra glancanje nije potrebno. Naizrazitiji pokazatelj takve tenzije i truda je i činjenica da je igra tri puta menjala ime: Sigma & adventures of Rex Chance prvo je ostala bez dugačkog sufiksa, da bi naposletku postala Impossible Creatures, što bi trebalo da bude dovoljno bombastično za američkog kupca. Takođe, cela stvar je dobila izraženiji komično/stripovski look&feel bez kapi krvi i sa eksplicitnim nasiljem koje je karikirano do maksimuma, što inicijalno nije uopšte bilo u planu (za imputiranje političke korektnosti sasvim sigurno je zaslužan „Microsoft”). Otprilike, kao kada bi „Ostrvo doktora Moroa” napisala Džoana Rouling: pitko, slatko, setno i tehnički savršeno, ali Hari Poter nikada neće postati Gandalf.

Impossible Creatures predstavlja manje-više klasičnu real-time strategiju sa dobrim idejama koje ipak nisu originalne. Književni predložak, baziran na suludoj mešavini romana H. Dž. Velsa sa dozom Indijane Džonsa, smešten u alternativne tridesete godine prošlog veka, počinje misterioznim pismom: Reks Čens, otpušteni ratni reporter i globalni idealista-luzer dobija pismo od oca koga je decenijama smatrao mrtvim. Stari gospodin, bivši ugledni naučnik, pokušava da objasni sinu razloge svog egzila iz naučnog i stvarnog sveta, upućujući mu poziv da ga poseti u naučno-istraživačkom centru u zabačenom tihookeanskom arhipelagu. Reks prihvata, dolazi gde treba i upada u klopku: umesto ćaleta, dočekuje ga odbojni zdepasti lik koji se predstavlja kao Apton Džulijus, poslodavac njegovog oca i finansijer njegovih projekata, okružen karakondžulama koje podsećaju na kombinaciju vuka i škorpiona. „Vaš otac je, kako da kažem, bio sprečen da dođe, ali ćete zato Vi poći samnom, mr. Čens!”. Spas dolazi u poslednjem trenutku u obliku crnokose lepotice u čudnoj lebdećoj mašini...

Lusi Viling, mlada asistentkinja vašeg oca uvodi vas u srž problema. Istraživanje genetskih manipulacija korišćenjem revolucionarne Sigma tehnologije je projekat na kome su radili godinama: ideja ismejana od strane naučne javnosti, izučavana na izolovanom arhipelagu i obilato finansirana od Džulijusove korporacije predstavlja alhemičarski san svakog biologa: mogućnost kombinacije bilo koja dva živa stvorenja i stvaranje hibrida koji bi imao njihove najbolje pojedinačne osobine. Prekasno shvativši da mecena projekta nije ulagao keš iz ljubavi prema nauci, vaš otac je postao žrtva svoje naivnosti i tuđe ambicije. Između vas, Džulijusa i potpune istine o celoj stvari stoji niz od petnaestak ostrva (i isto toliko misija) krcatih smrtonosnim hibridnim stvorenjima nahuškanim na vaš miris!

Početak svake misije je relativno sličan: na svako novo ostrvo dolećete svojom parnom lebdećom labolatorijom (mešavinom lokomotive, hoverkrafta i construction yarda), postavljate temelje baze i krećete da kopate, gradite i štancujete jedinice. Osnovni resursi su manje više klasični: ugalj ćete vaditi iz površinskih depozita ravnomerno raštrkanih po mapama, a za elektricitet ćete graditi dve vrste postrojenja: generator koji zahteva gejzir, i manje efikasni lighning rod koji traži samo malo prostora. Sve ostale građevine su, kao što je uobičajeno, isključivo u funkciji kreacije i unapređivanja borbenih jedinica.

Blagodareći Sigma tehnologiji, vaša armija će se sastojati od kombinovanih kreatura, ograničenih jedino raspoloživim genetskim uzorcima i vašom maštom (realno, potrebama određene misije i okruženjem u kome se borite). Za nabavku pomenutih uzoraka koristićete Reksa i njegovu pušku na strelice, kojom ćete uzimati genetski materijal od različitih životinja kojima svako ostrvo raspolaže. Na početku nećete imati mnogo izbora: prvih nekoliko ostrva nude vuka, bodljikavo prase i planinskog lava, čije kombinacije u bilo kojoj varijanti ne daju ništa impresivno. U kasnijem toku kampanje nailazićete na progresivno moćnije živuljke, čije kombinacije će postati zaista živopisne.

Genetsku manipulaciju i kombinovanje kreatura radite na posebnom ekranu, koji je elegancijom interfejsa i logikom od relativno komplikovanog zadatka napravio vrlo zabavni podsegment igre. Na samom početku, moraćete da izaberete dva uzorka za kombinovanje, od kojih će svaki zauzeti svoju polovinu ekrana, pri čemu niste ograničeni apsolutno ničim, a pogotovo ne vrstom živuljki koje planirate da miksujete (kombinacije vilin konjica i kita ubice su apsolutno moguće). 3D model hibrida u nastajanju menjaće se u realnom vremenu zavisno od vašeg izbora. Na primer, odlučili ste da kombinujete jastoga i jarca, rešeni da imate najbolje od oba sveta; jastog ima klešta (koja nude „barrier destroy” karakteristiku), sposobnost regeneracije i mogućnost da se kreće u vodi i po tlu, ali je spor i ima mali vizuelni radijus; jarac je brz, ima rogove, u blizini srodnika ima defanzivni bonus („herding” ability), a zbog snažnih zadnjih udova u borbu kreće jurišem („charge attack”). Uzećete glavu i zadnje noge jarca, gornji deo trupa, klešta i rep jastoga i dobiti jednu od najboljih (i relativno jeftinih) kombinacija za prve dve trećine kampanje, sposobnu za munjevite juriše, razaranje građevina i borbu u vodi i na zemlji! Ostale sočne kombinacije bi bile, npr, kobra i lešinar (jeftina vazdušna jedinica koja daljinski pljucka otrov), riba strelac (toxotes jaculatrix) i slon (artiljerija koja ispaljuje vodene bombe), ajkula ljudožder i jastog, slon i škorpija...

Autori tvrde da ukupno postoji cca 40.000 kombinacija, što će zadovoljiti svačije strateško-umetničke prohteve. Ono što smeta je odsustvo pravog balansa: klešta i rep čine jastoga i škorpiju esencijalnom mešavinom gotovo svih kopnenih jedinica. Jednostavno, nećete imati pravih razloga da mešate, na primer, tigra i gorilu , mrava i vuka, kobru i žirafu, sovu i nosoroga, bez obzira na specijalne sposobnosti koje eventualno poseduju (iako vuk, na primer, poseduje „pack hunter” i „keen sense”, to sve pada u vodu pred sirovom snagom kalema škorpije i kita). Ukratko, oklopni zglavkari u kombinaciji sa masom neke veće životinje su jedini kokteli koji imaju smisla (pažljivi mix jastoga i slona je jedna od najjačih jedinica u igri). Ostalih 20 odsto jednica će biti čista dekoracija: par mešavina orlova i lešinara kao dalekovidne vazdušne izvidnice i nekoliko „slongulja” (slon i električna jegulja) ili „strelona” (slon i riba strelac) kao artiljeriskih oruđa je sve što će vam trebati uz armiju „slonstoga” kao ofanzivne sile...

Ipak, plasiranje svojih satrapa u bitku ne nudi ništa revolucionarno. Okršaj bez mogućnosti za kreiranje formacija, uz relativno pristojan AI protivnika je sve na šta možete računati. Za razliku od 99 odsto real-time strategija na tržištu, protivnik neće večno koristiti taktiku slanja periodičnih grupica inferiornih jedinica. Lukavo će na početku koristiti taktiku „probing attacka” da bi video kako stojite (i povremeno povlačiti jedinice ako je nadjačan), da bi vas, kako vreme odmiče, častio sve nemilosrdnijim jurišima. Ovo je jedan od retkih RTS-ova koji vas tako opipljivo motiviše na brzu realizaciju situacije. Prosto rečeno, ako odugovlačite, mrtvi ste (tome značajno doprinosti odustvo jačih defanzivnih struktura i mali limit jedinica koje možete posedovati).

Kada se svi faktori saberu i oduzmu, dobija se natprosečno zabavan proizvod, kome nedostaje još 15 odsto esencije da bi se mogao nazvati „skoro genijalnim”. Iako je kraj pomalo banalan i prebrz (i prosto vapi za expansion packom), Impossible Creatures nudi sasvim dovoljno materijala za razgibavanje strateških vijuga.

Miodrag KUZMANOVIĆ