Ako spadate u red kompjuterskih zaljubljenika sa najmanje četvrt veka životnog staža, sasvim sigurno ste negde sredinom osamdesetih videli sjajni light-SF film o dogodovštinama mladog hakera iz Sietla, SAD (nije reč o g.Gejtsu). Unikatno tematski određen i nabijen nesvakidašnjom dinamikom, „Ratne igre” je brzo stekao kultni status među brojnom populacijom tehno-anarhista i njihovih simpatizera širom sveta (a i kod nas, zahvaljujući komisiji koja je odobrila uvoz filma). Svaki vlasnik C-64 se lako mogao identifikovati sa nadarenim klincem (Dejvid Lajtman), koji, čačkajući korporacijske BBS-ove u potrazi za najnovijim igrama, nabasa na backdoor kompjuterskog sistema za kontrolu nuklearnih projektila i nehotice dovodi svet na rub apokalipse. Bez obzira na komercijalni uspeh, pojavu istoimene knjige i igre za osmobitne računare, nastavak nikada nije snimljen, a nesrećni filmovi sa sličnom tematikom iz devedesetih (hakeri, mreža) uopšte ne zaslužuju komentar (...hard disk usporava! Virus se izgleda aktivirao!!!).

Kad nema filma, dobra će biti i igra, što je u našem slučaju bila dominantna misao pre nabavke i instalacije War Gamesa. Gotovo sve indikacije su ukazivale na buduću dobru zabavu: od širokogrudih obećanja „prvog potpunog 3D okruženja u jednoj real-time strategiji”, preko autorskog tima na čelu sa scenaristom filmske legende, pričice koja prati novu atomsku opasnost dvadeset godina posle, pa do podrške za 3D kartice. Obećavalo se i učešće Stivena Falkena, generala Berindžera, Lajtmana i ostalih bitnih faca kao aktivnih protagonista igre. No, kao što obično biva, lažni sjaj reklame nije našao utemeljenje u stvarnosti.

Šta nije u redu? Za početak, scenario je klasična kliše-budalaština: Dejvid je omatorio, uozbiljio se i postao sistemski programer američkog ministarstva odbrane. Zajedno sa dr Falkenom je radio na usavršavanju WOPR kompjutera, sa ciljem da se potpuno eliminiše ljudski faktor kod donošenja krupnih strateških odluka. Ali, računalo je iznenada „...postalo svesno sebe” i odlučilo da uništi sve ljude na svetu. Stvarajući armije borbenih robota u automatizovanim fabrikama, WOPR će beskrupulozno pokušati da se dokopa kontrole nad nuklearnim arsenalom u čemu ga može sprečiti jedino slavna armija SAD, potpomognuta mudrim savetima pomenutih sredovečnih hakera.

Početnim izborom kampanje (ljudi ili WOPR), propraćenim metalnim semplom „Shall we play a game?” starog dobrog Džošue (nestašni kompjuter iz filma), počinje odradivanje vremenskog niza od petnaest misija po zaraćenoj strani. I odmah sleduje vizuelno razočarenje: „revolucionarni” 3D engine je sve samo ne revolucionaran. Za razliku od skladne preciznosti Total Annihilationa, jedinice i teren u War Gamesu izgledaju kao da su tesani sekirom: brda i doline sklopljene od ravnih ploča pod nagibom, drveće sa kvadratnom osnovom, tenkovi poput lego kockica, pešadinici koji liče na pokretnu mrlju... Teksture svega toga su relativno O.K., ali pošto su lepljene preko kabastih žičanih modela, ni malo ne podižu kvalitet prikaza i globalni ugođaj. Ako slučajno raspolažete sa 3D karticom (Direct3D), dobićete neznatan pomak u kvalitetu (bilinearno filtriranje, magla i ostali hardverski efekti), ali znatni u brzini izvođenja: sotverski rendering zna da efikasno zadavi minimalnu konfiguraciju iz igrometra.

Misije su nadrealno teške, ali ne zbog kvaliteta AI rutine ili izbalansiranosti odnosa snaga, već zbog ultraograničenih resursa i ogromne premoći kompjuterskog rivala. Svoje jedinice nećete sklapati od kamenja, gasa i energije, već ćete ih plaćati kešom (vodi se krvavi rat za opstanak čovečanstva, a komanda vam šalje tenkove tek kada ih platite?!?). Novac, kao jedini resurs, dobijaćete slanjem hakera-pešadinca u kompjuterske centre razbacane po terenu, od kojih svaki sadrži krajnje ograničenu količinu istog, koja se sporo prikuplja, ali veoma brzo troši. To automatski znači da nema ništa od nasumičnog štancovanja jedinica, već ćete morati da planirate utrošak za svako pojedinačno vozilo ili vojnika, i da ih bez izuzetka popravljate (u kasnijim misijama, gubitak dva ili tri tenka znači da ste odsvirali svoje). Kompjuter nema tih problema, već vas postojano zasipa pravim oklopnim talasima koji vam lako mogu progutati bedne efektive koje ste uspeli da prikupite. Kada jednom osvojite njegove pozicije, videćete da raspolaže najčešće samo jednim centrom u vlasništvu. Možda momak ima efikasnije hakere?

Sledeća zanimljivo-frustrirajuća stvar je strateško virus-hakovanje hardvera. Izgradnjom komandnog centra (skup je), dobijate mogućnost da vaši skupi hakeri reprogramiraju svoje ili protivničke jedinice, čime im mogu poboljšati ili pogoršati osobine. Postoje tri grupe karakteristika na koje mogu uticati (oklop, vatrena moć i brzina kretanja) koje značajno mogu da poboljšaju šanse za preživljavanje vaših naoružanih nesrećnika. Ako se odlučite za ovaj vid borbe, vrlo brzo ćete shvatiti da kompjuter to radi mnogo efikasnije od vas, čime takva vrsta otezanja sa misijom postaje prava pravcata lutrija: Ogromna sredstva ste uložili u hakere i komandne centre i zbog toga naručili relativno slabe snage, koje je kompjuter na kraju uništio golom silom gomile jedinica. Snaga klade valja...

Preskočite igru, lepše ćete spavati, a o uštedi deset jedinica novčanih resursa da i ne govorimo.

Miodrag KUZMANOVIĆ