Poslednji pupoljak General serije je procvetao, i ako je verovati zaklinjanjima iz „SSIja” ovim je serijal okončan u sadašnjoj formi. Ukoliko bude daljih nastavaka (šuška se o Panzer Genereal III) zasnivaće se na potpuno drugačijem engineu nego što je do sada bio slučaj.

People’s General daje futurističku viziju Zemlje 2007. godine. Naravno, vizija nije nimalo svetla, inače ne bi bilo materijala za igru. Bez mnogo udubljivanja dovoljno je reći: Haos! Ratuje svako sa svakim: Kinezi protiv Rusa, ruski komunistički pobunjenici sa Kinezima protiv UN-a, Ameri, NATO i UN protiv Severne Koreje, Laosa i Kine, Vijetnam protiv ostatka sveta... Otuda i mnoštvo kampanja (čak 9!) koje možete da vodite i gomila pojedinačnih scenarija, čiji će se spisak produžiti ako se registrujete on-line. Ima ih zaista bizarnih, a moj favorit je definitivno kampanja „New World Order” u kojoj vodite oružane snage Vijetnama u ratu protiv ostatka sveta (bukvalno svih vojski koje se javljaju u igri) za kontrolu nad jugoistočnom Azijom.

Što se nekih doterivanja u odnosu na Panzer General II tiče, ima ih ali ne previše. Grafika je gotovo identična, jedino što su uvedeni i neki pejsaži koji nisu bili prisutni u Evropi tokom Drugog svetskog rata (visoke poslovne zgrade, džungle, pirinčana polja, ...). Uvedene su i smene dana i noći, kao u Pacific Generalu, mada je to bez nekog vidljivog uticaja, jer mornarice standardno nema, a avijacija je svedena na rudimentaran nivo, što je i jedna od najvećih mana igre. Pored novina uvedenih u Panzer Generalu II (iskusne jedinice dobijaju lidera, L.O.S. igra veliku ulogu u određivanju mogućnosti paljbe, ...) u ovoj igri su dodati i mogućnost davanja posebnih upgradeova jedinicama (max. 2) koji im na različite načine pomažu u borbi i/ili kretanju (mogućnost građenja pontonskih mostova, bolja protivtenkovska zaštita, ...). Takođe, pored standardnih poena iskustva, jedinica ima i oznaku Regular, Veteran ili Elite. Ukoliko imate dovoljno poena prestiža, moći ćete već pri kupovini novih jedinica da se odlučite za veteranske ili elitne, a obični prašinari će do sledećeg statusnog ranga moći da dođu samo kroz posebne zasluge na bojnom polju (u tom slučaju štab će vas svečano izvestiti da je jedinica napredovala). Status jedinice ima ogroman uticaj na tok i ishod borbe, tako da treba voditi računa o njemu tokom igre. Postoji i jedna promena koja se tiče osvajanja gradova i objekata koji nisu obavezni cilj nekog scenarija. Ponekad će se desiti, naročito ako ste na pragu briljantne pobede (najbolja od tri varijante, porazi se ne računaju), da posle zauzimanja nekog sporednog cilja štab pokaže milost i obeća pojačanje u sledećem okršaju u vidu neke eksperimentalne jedinice, ili dodatne avio-podrške. Ovo naravno predstavlja značajnu motivaciju, s obzirom na to da je prestiž koji se može dobiti zauzimanjem minornih ciljeva zaista smešan.

Toliko o pozitivnim novinama, a sada malo ubitačne kritike. Prvo, ako su već planirali da ovo bude poslednja igra u serijalu, onda su bar mogli da se potrude da objedine sva pozitivna iskustva članova serije. Nažalost, to se nije desilo. Praksa dvostrukog komandovanja (na strateškom i taktičkom nivou) ugasila se sa Star Generalom, mada bi ovde bila veoma primenljiva i podigla bi atmosferu igre (Kinezi ratuju čak na četiri fronta istovremeno!). Takođe, posle veoma dobrih iskustava iz Pacific Generala sa kooperacijom između jedinica prilikom napada i odbrane, SSIjevci se ovde vraćaju na staru „dobru” praksu, svaka jedinica za sebe, koja je malo verovatna u modernom ratu. AI je katastrofalan! Kobajagi je poboljšan u odnosu na ostale igre serijala utoliko što umesto da se zabunkeriše oko primarnih ciljeva, kompjuter sada pokazuje i sklonosti ka ofanzivi. Međutim, ta ofanziva je bez ikakvog plana. Kompjuter jednostavno ufiksira najslabiju jedinicu u dometu i napada je sve dok je ne uništi, ili dok ne završi potez. Pri tome ne vodi računa o posledicama svojih postupaka, tako da će često da napušta ključne položaje samo zarad obračuna sa nekom sporednom jedinicom.

Drugi problem je avijacija. Okosnicu dosadašnjih igara iz serijala predstavljali su tenkovi, pešadija i avijacija. Svi znamo da je avijacija u modernom ratu postala dominantni rod vojske. Kako onda objasniti to što je u igri avijacija svedena na nivo koji valjda nije imala ni u prvom svetskom ratu!? Uvedena je naime podela na avione i helikoptere. Helikopteri su taktička avijacija, i nalaze se na mapi tokom scenarija, i za njih važe sva pravila koja su i do sada važila za vazduhoplovne jedinice. Avioni su svrstani u stratešku avijaciju koja se nalazi izvan okvira bojnog polja, i pozivaju se u različite misije tokom bitke. Ova izvanredna ideja potpuno je upropaštena dvema kardinalnim greškama: izuzetno malim brojem misija koje avioni mogu da obave (svega šest) i nemogućnošću da se avioni kupuju kao i sve ostale jedinice, i da se svakoj formaciji ponaosob izdaju naređenja. Tako je od ogromnog broja borbenih aviona, ostalo možda dva-tri tipa koje su autori igre iz nepoznatih razloga odabrali kao univerzalne letelice (npr. američki F-22 će služiti kao izviđač, bombarder, lovac, transportni avion, ...). Umesto komandovanja konkretnim jedinicama, koje bi sticale iskustvo i nadograđivale se kao i sve druge, igrač ovde raspodeljuje nekakve poene koji se obračunavaju na osnovu vazdušne nadmoćnosti. Potpuno nezanimljivo i glupo, prava katastrofa za samu igru!

Možda je, ipak trebalo napraviti jednu igru koja bi predstavljala sumu svih onih odlika koje su krasile, u manjoj ili većoj meri, predstavnike ove mamutske serije.

Viktor TODOROVIĆ