Uprkos činjenici da su najslavnije animirane serije iz osamdesetih godina prošlog veka bile glorifikovane reklame za igračke, veliki broj njih ostao je svima u lepim uspomenama, čak i onima koji su se susreli sa njima decenijama kasnije. Na čelu te parade šampiona nostalgije su legendarni Mastersi, Transformersi i Nindža kornjače, pa ne čudi da fanovi željno iščekuju svaku novu iteraciju ovih franšiza, pored očiglednih oscilacija u kvalitetu novijih izdanja.
Kada je Netflix najavio novi animirani serijal Masters of the Universe: Revelation ljubitelji ove franšize otvorili su ruke puni optimizma i dobre volje. Na prvom mestu, za animaciju je odgovoran studio koji se dokazao radom na Netflixovoj seriji Casltevania (Powerhouse Animation). Zatim, na čelo serije je postavljen slavni režiser Kevin Smith (Clerks, Dogma), čuven po poznavanju pop kulture. Dalje, serija je dobila impresivnu postavku glumaca koji će dati svoje glasove likovima. Tu su Sara Mišel Gelar, Lina Hidi, Liam Kaninghem, Ališa Silverston, Stiven Rut, Henri Rolins, Toni Tod i Džejson Mjuz, kao i velikani na polju glasovne glume kao što su Mark Hamil, Kevin Konroj, Alan Openhajmer, Kevin Majkl Ričardson i Fil Lamar. Na kraju, publici je podignut adrenalin dinamičnim trejlerima punim akcije.
A onda smo, 23. jula, dobili prvih pet epizoda serije i davljenje u kaljuzi očaja je zvanično moglo da počne.Masters of the Universe: Revelation Part 1 jeloš na mnogo nivoa, ali svi oni mogu da se svedu na osnovno nepoštovanje i nerazumevanje izvornog materijala (ono što J.J. Abrams ima prema svemu na čemu „radi“). Da, originalni „Mastersi“ su bili animirana reklama za akcione figure, ali su bili zabavni animirani film sa solidnom pričom, akcijom i humorom, kao i smislenom edukativnom porukom za decu na kraju svake epizode. Revelation zapinje iz petnih žila da bude mračan, edgy i „inkluzivan”, kao da pre svega toga nije mnogo bitnije da je serija zapravo dobra i zabavna. Naravno, uopšte nije isključeno da će Kevinu Smitu i njegovom timu tokom budućih epizoda poći za rukom izvođenje narativnih akrobacija neophodnih da bi serija dobila smisao, ali priča koju su ispleli kroz prvih sto i kusur minuta trenutno je prvenstveno uvredljiva za svakoga ko se ranije iskreno zabavio prethodnim susretima sa Mastersima. Postojao je lepši i lakši način da se započne novo poglavlje voljene franšize – da se ide putem kojim se i dalje kreću autori serije Transformers: War for Cybertron Trilogy koja može da se prati na istom tom Netflixu. Umesto kvalitetne priče sa postojećim voljenim likovima, dobili smo nešto što uopšte nije moralo da bude u univerzumu Mastersa, a što je, ukalupljavanjem u tu popularnu franšizu, postalo samo gore.
Ukoliko vas prethodni redovi nisu odvratili, pa optimistički mislite da ne može sve biti tako gadno, moramo da naglasimo da slede spoileri...
Serija počinje još jednim, ovog puta uspešnim pokušajem Skeletora i Evil-Lyn da zauzmu Zamak Sive lobanje. Sa namerom da ukrade tajanstveni orb, izvor celokupne magije koja je stvorila najpre Eterniju a zatim i ostatak univerzuma, on se probija do podzemne odaje gde je artefakt zaključan. No, He-Man i njegova družina su mu za petama. Sile dobra i zla ponovo se sukobljavaju a epilog je Skeletor sa mačem u grudima i princ Adam koji se žrtvuje kako bi obuzdao pomahnitalu magiju. Da! Uprkos trejleru koji je sugerisao novu rundu borbe između njih, obojica ginu na kraju prve epizode i do poslednje su prisutni samo kroz povremeni flashback. Mač moći je uništen, bez magije će se čitav svet postepeno urušiti a kraljevstvo je ostalo bez naslednika. He-Manovo breme spasavanja sveta sada je na Teeli. Osim što nije! Besna što je nekolicina saboraca krilo od nje pravi identitet He-Mana (strašne li izdaje), rezignirana napušta kraljevstvo. Priča se nastavlja decenijama kasnije i prati je kao plaćenicu sa undercut frizurom i koleginicom...
Pisanje u okviru utabanih staza nije lako i treba imati i veliku dozu samokontrole, ali i još veću dozu talenta i umešnosti. Kao što „Ghostbustersi“ Pola Figa od pre pet godina nisu loši zbog toga što su glavni likovi žene (nego zato što je stvar otaljana bez pola smislenog scenarija), tako ovo đubre nije loše zato što su u prvom planu Teela, Evil-Lyn i potpuno novi lik Andra. Neke od najboljih epizoda originalne serije (najčešće one koje je napisao slavni Pol Dini) pratile su ove dve junakinje sa vrhunskim rezultatima. U ovom slučaju, umesto da porade na smislenom razvoju likova kao i radnji iz koje bi i tenzija i akcija proistekle organski, autori su pribegli nasilnom izvrtanju očekivanja ne prezajući od pljuvanja po nasleđu daleko talentovanijih stvaralaca. Da li ste znali da je Skeletor zao zato što ga zbog njegovog lica nijedna žena neće? Nismo ni mi!
Ovakav pristup nije novost, nego praćenje već neko vreme prisutnog šablona razvoja holivudskih projekata koji jure brzu lovu pravljenjem nečega za legije nostalgičnih fanova voljenih franšiza. Glavonje koji misle samo na novac, a ne na sam sadržaj koji neko treba da gleda, ubeđeni su da je sam naslov nečega dovoljan da stari fanovi dreše kesu pa onda pokušavaju da dograbe još gledalaca i „gađaju“ neku novu publiku i to površinskim, praznim simbolima koji su u trendu, a ne kvalitetnom pričom i likovima. Ti isprazni simboli imaju i dodatnu ulogu štita u medijima i na društvenim mrežama jer kad neko krene da kritikuje lenjost i loše pripovedanje njihovog dela, izvrću priču kao da ih ljudi napadaju jer su „progresivni”.
Masters of the Universe: Revelation nije progresivan, nego glumi neki wokeness, ne bi li ga to zaštitilo od više nego zaslužene prozivke za manjak kreativnosti i pretenciozno trošenje vremena i dobre volje fanova voljenog serijala. Uostalom, da je autorima bio bitan feminizam i dubina likova, kao što lažu da jeste, ne bi Revelationom tako lako pljunuli na postojanje celog, veoma bitnog, dela ovog univerzuma koji predstavlja serijal She-Ra: Princess of Power. Ako je struktura priče takva da traži duži raspon pažnje pre nego što se radnja zaokruži, onda bi Kevin Smit i Neflix ispali pametniji da su sačekali sa puštanjem serije u etar dok u rezervi ne bude dovoljno epizoda da „Revelation“ predstavlja smislenu celinu, a ne da priču prekinu klifhengerčinom na čiji nastavak mora da se čeka nedefinisani broj meseci, možda i preko godinu dana.
Revelation ima svetlih momenata, i to sa skoro svim likovima, ali oni traju nekoliko sekundi (ideja da Tri-Clops i Trap Jaw u Skeletorovom odsustvu vode tehno-kult je potencijalni izvor vrhunske komedije). Nažalost, opšti, dugoročni utisak je duboko razočarenje što sve nije bar malo bolje i primarni instinkt koji pošten čovek ima je da upozori druge da ne gledaju ovu, za sada, besmislenu agoniju. Bolje ćete se provesti uz bilo kojih drugih pet epizoda bilo koje od brojnih iteracija „Mastersa“ koje su se pojavile tokom poslednje tri i po decenije.
