Miodrag Kuzmanović

17. jul 2020.

Na pola puta između Busana u Južnoj Koreji i Kjušua, jednog od pet glavnih ostrva japanskog arhipelaga, leži Cušima, malo ali zaguljeno ostrvo koje je najpoznatije po poslednjem pomorskom okršaju u Rusko-japanskom ratu iz 1905. U bici kod Cušime, japanska mornarica uništila je dve trećine ruske flote i pozicionirala Imperiju izlazećeg sunca kao značajnog igrača na svetskim morima. Zbog pobede kod Cušime, Japanci su se opasno propankerisali i postali superagresivni, što ih je nakon četrdeset godina dovelo do Perl Harbura, Midveja, Hirošime i Nagasakija.

Ovo ostrvo (tačnije, mini-arhipelag), koje danas ima duplo manje stanovnika nego Požarevac, bilo je i početna stanica za prvu mongolsku invaziju na Japan, nekih 120 godina pre bitke na Kosovu. Kublaj-kanovu multinacionalnu armiju Mongola, Kineza i Korejaca dočekalo je osamdeset samuraja koji su hrabro izginuli, ne dajući neprijatelju ni pedalj Cušime. Usled raznih kompleksnih okolnosti, ova prva invazija neslavno je propala, dok je drugu, veću, uništio tajfun, božanski vetar odnosno “kamikaze”. Mongoli nikada nisu okupirali Japan - krenuli su levo po globusu i zato danas imamo papirni novac, ručne bombe, Fince, Mađare i ujedinjenu Rusiju.

Ghost of Tsushima je igra koja donosi romansiranu, fiktivnu verziju te prve invazije i posledice stojičkog otpora osamdesetorice hrabrih. Igra je vizuelno predivan hibrid Kurosavinih filmova i mehanike Assassin’s Creed igara, koju potpisuje Sonijev studio Sucker Punch Productions, poznat po serijalu Infamous. Ghost of Tshushima je poslednja velika ekskluziva za PlayStation 4, konzolu koja se nalazi u tranzicionoj godini pred pojavu petice. Umesto uz eksplozije, PlayStation 4 napušta scenu uz zamahe katane i fijuke strela.

U kojoj meri igra barata fikcijom? U gotovo svemu što se dešava nakon samurajskog juriša na iskrcanu armiju. Jedan od samuraja koji se svesno žrtvovao jeste mladi Đin Sakai, čiji je stric Đito, daimjo Cušime i tradicionalni samuraj, predvodio beznadežni napad koji se završio vrlo predvidljivim masakrom Japanaca. Preživljavaju samo njih dvojica, ali Đito pada u šake Kotun Kana, mongolskog lidera i Kublajevog rođaka koji ima velike planove za malo ostrvo. Đina Sakaija, izbušenog strelama i šokiranog mongolskom pirotehnikom, s bojišta izvlače požrtvovane ruke japanskog ekvivalenta Kosovke devojke. Zemlja mu je okupirana, narod podjarmljen, ali poslednji samuraj Cušime, u pokidanom oklopu i bez saveznika, odlučuje da se ne preda ni po koju cenu. Obožavam ovakve herojske i nadahnute zaplete, a siguran sam i da se Akira Kurosava smeška s nekog oblaka...

Mladi Đin Sakai moraće da prevaziđe stege bušidoa i počne da razmišlja nekonvencionalno ukoliko misli da postigne bilo kakav rezultat. Okosnica zapleta igre jeste upravo taj doktrinarni konflikt, koji Đin bije prvo u sebi, a kasnije i protiv strica tradicionaliste koga će osloboditi u finalu prvog poglavlja igre. Matori Điro, old-school samuraj, ne može da se pomiri s klanjem iz zasede, otrovnim strelicama i drugim ninđucu metodama koje Đin koristi bezmalo tri stotine godina pre slavnih nindži iz senkgoku perioda. Za strica, konflikt podrazumeva gledanje u oči i duele jedan na jedan, a gerilsku taktiku prezire i smatra je nedostojnom samuraja. Za Đina, duha sa Cušime, ne postoji cena koju nije spreman da plati da bi oslobodio svoj narod i otadžbinu...

Cinique bi rekao da je Ghost of Tsushima klon modernih nastavaka Assassin’s Creeda i bio bi delimično u pravu. Masivni otvoreni svet igre načičkan je questovima, aktivnostima i živopisnim NPC-jevima, s mapom koja je definitivno inspirisana Ubisoftovim ostvarenjima. Po njoj se krećete pešaka ili na konju, koji funkcioniše kao svaki open world konj vredan svoje soli – dolazi na zvižduk i pouzdan je kao kalašnjikov.

Glavni tok priče odrađujete kroz složene, multideonične questove, između kojih možete da se posvetite plejadi opcionih aktivnosti. Sadržaja koji zaokuplja pažnju ima možda i previše, dobar deo može da se podvede u „filler“ kategoriju, ali neki momenti su zaista maštoviti, recimo, pitoreskne lokacije na kojima pišete haiku poeziju. Da, u igri postoje mesta koja su toliko lepa da Đin sedne, odloži katanu i sroči haiku u tri strofe, birajući temu i tok pesme između nekoliko ponuđenih opcija, nakon čega dobijate „tematsku“ bandanu kao uspomenu. Kao kontrast surovoj, otrežnjujućoj borbi, stoje ovaj i drugi distinktivno japanski folklorni momenti poput praćenja lisica koje vas vode do Kami kapelica, koje vam daju korisne amajlije kada posetite određeni broj. Šta tek reći za vetar koji predstavlja duh vašeg pokojnog oca koji vam služi umesto klasičnog waypoint sistema... Neko je seo i sve to lepo smislio, tako da finalni rezultat podseća na skladni origami koji vam je s ljubavlju sastavila profesionalna gejša.

Tehnički najimpresivniji element igre jeste borba, koja grubo može da se podeli na klasičan melee u kom se borite katanom i daljinsko-subverzivnu borbu koja uključuje luk i strelu, tanto, ručne bombe, duvaljku s otrovnim strelicama i druge klandestine metode. Borba katanom podseća na hibrid AssCreed Odyssey i Sekiroa, a brz tok i slaganje protivnika u nizu evociraju uspomene i na Arkham serijal s Betmenom. Brza je i eksplozivna, taktička i kompleksna, a tokom igre otključaćete četiri različita stila, svaki sa svojim bonusima protiv određene kategorije protivnika i jedinstvenim udarcima. Katanu, oklope, tobolce, fišeklije i druge elemente vaše borbene opreme unapređivaćete investicijom resursa koje ćete skupljati tokom igre. U igri postoji puno drugih stvari koje se mogu tražiti i skupljati, što će se svideti temeljnim igračima koje ne mrzi da potroše sto ili više sati zarad otključavanja glavnih trofeja, da ne kažem ačivmenata.

Šunjalačka komponenta i borba iz potaje, nažalost, veoma kaska za borbenom samurajštinom i vitlanjem katane. Sve u vezi s njom je za klasu lošije nego u prosečnom Assassin’s Creedu, prvenstveno usled nepreciznosti stealth sistema i glupog protivničkog AI-ja koji ne primećuje očigledno. Borba iz senke ujedno je mnogo lakša i manje taktička od otvorenog melija, jer protivnike, kad nakarikate odgovarajuće talente, možete da slažete kao džakove, jednog po jednog, bez obzira na snagu, oklop i opremu koji su irelevantni za tanto bodež koji seva iz mraka. Stealth je, na sreću, obavezan samo na momente, prvenstveno u ključnim story misijama, tako da ostatak igre možete da provedete kao mnogo zabavniji samuraj, igrajući ples smrti oko agresivnih, trapavih Mongola sklonih potcenjivanju protivnika.

Ghost of Tsushima je igra koja prosto vrišti da se odigra na televizoru ili monitoru koji podržava HDR – rana jesen na Cušimi prepuna je zlatnog lišća i drugih jarkih, zagasitih nijansi boja koje obični displeji nisu u stanju da prikažu niti štamparska mašina može da ih odštampa koristeći samo CMYK boje. U redakciji već neko vreme testiramo LG CX, koji ste možda videli na naslovnoj strani julskog broja, a jedna od stvari koju sam prvo probao jeste Ghost of Tsushima. Doživljaj igranja ovog naslova koji je ciljno skockan za HDR nadrealan je, ali, nažalost, takvi televizori još uvek nisu cenovno pali na “okolinu” 1000 evra. Ne znam šta da vam kažem osim da to morate da vidite... Mnogo stvari pada na pamet kada se govori o next level gamingu, ali nakon Cušime na Ceiksu, meni na prvom mestu stoji HDR.

Za tradicionaliste koji kažu HDR – šmdr, implementirana je posebna poslastica – crno-beli “Kurosawa” mod. Igranje u ovom režimu, ciljanom da liči na bioskopsku projekciju starog japanskog filma, sa efektima istrošene filmske trake, predstavlja zanimljivo iskustvo, ali nisam siguran da će mnogo igrača u njemu ostati do kraja. Efektna demonstracija nostalgije.

Ghost of Tsushima je odlična igra, koju od statusa istinskog hita odvaja neprecizna i nedorečena stealth mehanika. Preporučujem vam da je shvatite kao samurajski western u kom šunjalačke deonice postoje samo da bi se opravdala legenda o duhu koji maltretira okupatore. Ako je, dakle, doživite kao RDR2 umesto AssCreed, intenzitet vašeg uživanja biće ravan gustiranju Yamazaki viskija, boljeg od najboljeg škotskog ekvivalenta.

GALERIJA