Autor karikature: Peđa Milićević

Iz dva suparnička tabora, „Sun Microsystemsa” i „Microsofta”, guraju se svom snagom isti koncepti. Sun Ray 1 (www.sun.com/products/sunray1/) i Microsoft Terminal Server (www.microsoft.com/ntserver/terminalserver/default.asp) zasnivaju se na neinteligentnim radnim stanicama visoke rezolucije, na kojima se ne odvijaju nikakvi procesi i koji ne učestvuju svojom procesorskom snagom u obavljanju zadataka. Sav softver je na serveru i svi procesi se tu obavljaju, a po mreži putuju samo slika i podaci o pokretma tastature i miša. Brzina današnjih mreža od 100 MB/s ili čak 1 GB/s omogućuje da se i najzahtevnije grafičke aplikacije mogu izvršavati sa udaljenih terminala istom brzinom kao da se odvijaju na lokalnoj radnoj stanici.

Preduzeća su već povezana na Internet brzinama od 3 do 48 MB/s, tako da ovaj koncept može da se primeni i na udaljene kancelarije. Nedavno smo imali priliku da testiramo „Microsoftov” klijent za Terminal Server preko jedne ovakve veze i uopšte nismo mogli da primetimo da ne radimo na lokalnoj radnoj stanici.

U razvijenom svetu priključci na Internet u domaćinstvima sada su uobičajeno na bar 384 KB/s (kablovski modemi), a sve više ih je na 1,5 MB/s (ADSL), dok se do kraja 2000. godine očekuje da preovladaju još brže asimetrične veze sa 7 MB/s ka korisniku i 1,5 MB/s ka provajderu, koje se već instaliraju u San Francisku i Bostonu.

Ovo omogućuje i individualnim korisnicima da brzo izvršavaju softverske pakete instalirane na udaljenim serverima, a da kod kuće imaju slabije računare, ili čak PDA (Personal Digital Assistant) ručne računare, kao na primer 3Com Palm Pilot).

Iako se razlozi ovakvog pomaka u konceptu obrazlažu prevashodno uštedama koje će velike korporacije sa po nekoliko hiljada PC računara imati zbog daleko niže cene neinteligentnih klijenata, pravi razlozi izgleda leže u zahtevu softverske industrije da se konačno stane na put piratstvu.

Kraj piratstva?

Već godinama softveraši vode neravnopravan rat sa piratima, u kojem pirati imaju daleko više ljudstva, vremena i motivacije od kreatora softvera. Razni pokušaji da se softver zaštiti šiframa, registracijama, vezivanjem za serijski broj procesora ili čak hardverskim dodacima do sada nisu zaustavili hakere u razbijanju zaštite i ilegalnoj distribuciji softvera preko Interneta. Neposredno pred Novu godinu, na primer, najnoviji Windows 2000 Advanced Server bio je dostupan, sa razbijenim serijskim brojem, na Usenet grupama samo 24 sata pošto ga je „Microsoft” poslao fabrici za štampanje CD otisaka.

Po novom konceptu moćnih centralizovanih servera i jeftinih neinteligentnih klijenata softver se više ne bi kupovao, već bi se iznajmljivao na sat. Dakle, ne bi bilo šta da se piratizuje. Već se govori i o cenama, pa se tako predviđa da bi sat rada na Word tekst procesoru koštao 30 centi.

Posledice ovakvog koncepta najviše će se osetiti u zemljama u razvoju. U Americi se veoma malo softvera krade, pošto mu je cena prilagođena standardu, a kazne za piratstvo su velike, ali je zato u tehnološki manje razvijenim zemljama, gde je i standard života mnogo niži, čak većina softvera piratizovana. Teško je zamisliti da bi neko u Jugoslaviji pristao da troši 100 maraka mesečno samo da bi koristio tekst procesor.

Upravo zbog ovoga javlja se otpor prema ovom konceptu među američkim poklonicima slobode protoka informacija. Više ovakvih udruženja napravilo je studije u kojima se predviđa katastrofalno povećanje tehnološkog jaza u svetu, pošto bi u veoma malom broju zemalja korisnici mogli sebi da dozvole iznajmljivanje softvera. Neka udruženja su čak počela da sakupljaju dobrovoljne priloge kojima bi se kupili softverski paketi i serveri, a usluge delile besplatno u siromašnijim zemljama.

Naravno, još uvek je prerano reći da li će ovaj koncept pobediti, ali je i on samo jedan u nizu novih trendova udruživanja softverskih i hardverskih kuća oko zajedničkih interesa.

Veliki i mali Indijanci

Tako su se „Hewlett-Packard”, „Microsoft” i „Intel” udružili u proizvodnji novog, revolucionarnog Intel IA-64 procesora (developer.intel.com/design/ia64) koji bi trebalo da bude spas za „Microsoftove” serverske operativne sisteme i HP-ove Unix radne stanice koje već duže vreme gube tržište pod napadima „Suna”, kao i da označe ulazak „Intela” na profitabilno tržište radnih stanica.

Osnovni problem „Microsofta” je što se vezao za procesore koje popularno zovu „Mali Indijanci”. Radi se o igri reči na engleskom jeziku: procesori koji smeštaju najmanje značajni bit na početku, a najznačajniji na kraju zovu se Big End-ian (veliki kraj). End-ian se izgovara slično kao „Indian” (Indijanac) pa odatle popularni naziv „Veliki Indijanci”. U ove procesore spadaju svi procesori sem x86 i Alpha, koji su „Mali Indijanci”, što znači da smeštaju najmanje značajan bit na kraju.

Softver traži određeni podatak na određenom bitu. „Veliki Indijanac” će na isti zahtev vratiti jedan podatak, a „Mali Indijanac” drugi. Zbog toga je nemoguće da baza podataka pisana za jednog „Indijanca” ispravno radi na drugom bez značajnih prepravki ili specijalnih filtera. Pošto su sve najveće firme, kao i većina država u svetu, prvobitno bile na mejnfrejm računarima, migracije njihovih baza podataka na nove sisteme veoma je jednostavna ako se prelazi na Unix, i jako skupa i komplikovana ukoliko se prelazi na Windows NT.

Novi „Intelov” procesor je revolucionaran u tome što je bi-endian, može da radi i kao „Veliki” i kao „Mali Indijanac”. Tiime se otvoraju vrata NT-u za ulazak u bitku za migraciju mejnfrejm aplikacija. Druga funkcija procesora je još revolucionarnija. Kôd se procesoru isporučuje po redu zavisnosti. Intel 64 ima sposobnost da upita softver: „Da li postoji neka operacija koja ne zavisi od ove koju sada radim, a koja bi mogla sad odmah da se izvrši”. Ako bi, na primer, trebalo da se izračuna formula (4+6)/(2+3) i ako bi procesor računao 4+6, on bi od softvera mogao da dobije na paralelno računanje 2+3, pa da onda kasnije podeli 10 sa 5.

Izvori u „Sunu” nedavno su nam potvrdili predviđanja da bi ovakav procesor, sa postojećim 32-bitnim operativnim sistemom (NT ili HP-UX), radio 4 do 12 puta brže od „Sunovog” najbržeg procesora sa Solaris 64-bitnim Unixom, odnosno da bi ovakav procesor na 500 MHz radio kao standardni na 1,5 GHz. A upravo izašla HP-UX verzija 11 je i 64-bitni Unix i već u sadrži podršku za IA-64 procesore (devresource.hp.com/devresource/Topics/IA64/IA64.html).

U svakom slučaju, ovo je prvi kvalitativni pomak u dizajnu procesora još od prelaska sa 486 na Pentium. Ipak, kao i koncept softvera na sat, još uvek je daleko od tržišta, ali sama njegova najava i ozbiljnost „Hewlett-Packarda” kao firme (i sume koju je za ovo odvojio) naterala je celu industriju u panično traženje konkurentnih rešenja.